 |
МАРТА: Мајко, када скупимо довољно новца, оставићемо ову земљу без видика, ову крчму и овај кишовити град, и заборавићемо ово туробно место пуно сенки! А кад једанпут будемо крај мора, видећеш ме тад! Али треба много новаца да би се слободно живело крај мора! И због тога се не треба плашити. Треба се позабавити овим човеком који је дошао. Његово богатство нам може донети слободу.
МАЈКА: Ако је богат и ако је сам.
МАРТА: Је ли дуго разговарао са вама, мајко?
МАЈКА: Не, једва две-три речи.
МАРТА: С каквим је изразом питао за собу?
МАЈКА: Не знам, не видим добро, а нисам хтела ни да га гледам, боље је не гледати их. Лакше је убити оно што се не познаје. (Пауза) Ето среће, више се не плашим речи — убити.
МАРТА: Боље је тако. Човек треба да зна шта хоће.
МАЈКА: Уморна сам. И желела би да бар овај буде последњи. Не тиче ме се да ли ћу умрети крај мора или сред наших равница, само бих хтела да најзад одемо из ове крчме.
МАРТА: Отићи ћемо! Главу горе, мајко. Још мало је остало да се уради. Добро знате да се и не ради о убиству. Он ће само да попије свој чај, заспаће и ми га још живог односимо до реке. Зар ми нисте онога дана кад су наши чистили брану, рекли да су се наши мање мучили од самоубица. Живот је свирепији од нас. Исправите се, мајко! Ви ћете се одморити, а ја ћу најзад видети море које никад нисам видела.
МАЈКА: Да, сачекаћу.
МАРТА: У коју собу ћемо га сместити?
МАЈКА: Само не у поткровље.
МАРТА: Да. Много смо се намучили прошлог пута вукући га одозго. Мајко, је ли истина да морски песак пече стопала?
МАЈКА: Нисам била на мору, али кажу да сунце све спали.
МАРТА: Кажу да спаљује чак и душе, и да од њега тела постају блистава и празна.
МАЈКА (прене се): Је ли то оно о чему сањаш, Марта?
МАРТА: Да. Не могу више да се борим са овом душом и морам да нађем земљу у којој сунце сажеже питања.
Албер Ками
/Превела: Мира Димитријевић/
МАЈКА: Ако је богат и ако је сам.
МАРТА: Је ли дуго разговарао са вама, мајко?
МАЈКА: Не, једва две-три речи.
МАРТА: С каквим је изразом питао за собу?
МАЈКА: Не знам, не видим добро, а нисам хтела ни да га гледам, боље је не гледати их. Лакше је убити оно што се не познаје. (Пауза) Ето среће, више се не плашим речи — убити.
МАРТА: Боље је тако. Човек треба да зна шта хоће.
МАЈКА: Уморна сам. И желела би да бар овај буде последњи. Не тиче ме се да ли ћу умрети крај мора или сред наших равница, само бих хтела да најзад одемо из ове крчме.
МАРТА: Отићи ћемо! Главу горе, мајко. Још мало је остало да се уради. Добро знате да се и не ради о убиству. Он ће само да попије свој чај, заспаће и ми га још живог односимо до реке. Зар ми нисте онога дана кад су наши чистили брану, рекли да су се наши мање мучили од самоубица. Живот је свирепији од нас. Исправите се, мајко! Ви ћете се одморити, а ја ћу најзад видети море које никад нисам видела.
МАЈКА: Да, сачекаћу.
МАРТА: У коју собу ћемо га сместити?
МАЈКА: Само не у поткровље.
МАРТА: Да. Много смо се намучили прошлог пута вукући га одозго. Мајко, је ли истина да морски песак пече стопала?
МАЈКА: Нисам била на мору, али кажу да сунце све спали.
МАРТА: Кажу да спаљује чак и душе, и да од њега тела постају блистава и празна.
МАЈКА (прене се): Је ли то оно о чему сањаш, Марта?
МАРТА: Да. Не могу више да се борим са овом душом и морам да нађем земљу у којој сунце сажеже питања.
Албер Ками
/Превела: Мира Димитријевић/
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар