 |
| Савко Пећић Песа: Стара кућа |
Да Марко, Алексе Томића, више не живи сам, прва је и то сасвим случајно открила Стака, жена Васлије Попаре. Било је то једног августовског послијеподнева. Њена јуница опсједнута обадом, у намјери да га се ослободи стрмоглавила се кроз шљивик Ристе Ђокића, па преко њиве Рајка Кукића замакла иза брда Туњиште у правцу кућа Милеуснића. Да је њена несретна јуница промијенила смјер и окренула стрмом стазом која пролази поред провалије Камник и завршава код Маркове куће, сазнала је тек касније од Јована, сина Радована и Милојке Којадиновић. Јуницу је пронашла скоро липсалу, наслоњену на стару липу недалеко од Маркове куће. Када ју је угледала дубоко је уздахнула и за сваки случај више пута се прекрстила. „Хвала Ти Господе да не оде у ту проклету шуму Недођију“, узвикнула је полугласно. А онда је јасно чула женски глас који довикује: „Хана! Хана! ...па гдје си дијете забога!“
На прагу Маркововог кућерка стајала је љепушкаста црнка осредњег раста. На себи је имала плаву хаљину са цвјетним мотивима, која је изразито истицала облине тијела. Неколико пута морала је Стака да се уштине за бутину, јер је сматрала да јој се у по бијела дана привиђа. А кад ни то није помогло прекрстила се и гласно призвала Преподобну мајку Параскеву, тражећи од ње да је сачува грешницу и ослободи од свих зала. Таман кад је хтјела да јој обећа да више никоме никад неће учинити ништа нажао, угледала је дјевојчицу која се изненада појавила са букетом као дукат златних маслачака. „Погледај мама, погледај шта сам набрала. Јелде да су лијепи?“ . Тада је Стака схватила да јој се не привиђа и да је, хвала драгом Богу, при чистој свијсти.
Ни сама није знала како је и којом брзином стигла до куће. Оно што је видјела толико ју је оптерећивало и стезало у грлу, да је у појединим тренуцима мислила да ће да се угуши. Још успут је хтјела да ово откриће са неким подијели, али ко на врага, никог жива од Дољана да сретне. Није видјела ни Јелицу, жену Милана Кукића, ни њену свекрву Стану, жену покојног Васкрсија. Дошавши кући задихана и избезумљена, узалудно је призивала сина Симеуна. „Ех та дјеца, кад ти требају нигдје их нема. Сигурно је јопет код стрица Нинка. Ко да му је он отац а не кукавни Васо“, гунђала је и везивала јуницу Перуљу. „А ни Васе нема, Удба га одвела дабогда. Опет се негдје прихватио флаше и не зна да има кућу, испитчутура проклета. Флаша ћу му једном доћи главе. Јес Бога ми.“
Мирослав Б. Душанић
Нема коментара:
Постави коментар