Мирослав Б. Душанић: Љубави, недовршене...

Љубави, недовршене...

Био сам у твојој пјесми истражитељ љепоте,

заједно с птицом, и сунцем, и влажним

пијеском испод твојих стопала.

Гледале су ме крошње јасика и бреза,

док су траве мирисале

на ко зна коју по реду кишу.

Вољела си ме страсно пише у стиху,

и да си имала крила не би никад стала,

још би небом лепршала.

... А онда си ме из пјесме протјерала,

допустивши новом лицу да се њоме креће,

неким другим предјелима

у којима није било ријечних обала,

ни влаге на трепавицама,

само сасушена маховина, и неке стијене

топле и нијеме.

И вољела си то лице умјесто мене,

читаве двије строфе страсно,

а кад је пала ноћ, нестао је

и ти си заплакала, неутјешно и гласно...

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић