Uwe Kolbe: Vater und Sohn / Уве Колбе: Отац и син

Vater und Sohn

Ein einziges Abstandhalten

und Beieinanderstehn

mit schlenkernden Armen.

Der Vater die Uniform,

der Sohn mit den Rastazöpfen.

Der Vater im Rucksack Preußen,

der Sohn auf dem Surfbrett

zur Mündung der Flüsse hinaus.

Der Vater auf Reisen,

der Sohn die innere Emigration.

Der Vater die Briefe,

der Sohn schweigt.

Vater, ders locker nimmt,

Sohn zu dem Herzen.

Einander Kampf ohne Regel,

ernster als auf dem Spieplatz je,

länger als lebenslang.

Nie sterben die Väter,

hört man, seit Ohren sind,

und selten leben die Söhne.

Uwe Kolbe

ISBN: 3-518-40990-5

Отац и син

Одржавајући исто одстојање

стоје један уз другог

с опуштеним рукама.

Отац униформисан

син са раста-плетеницама.

Отац у ранцу Пруске,

син на дасци за једрење

ка ушћу ријеке.

Отац на путовању,

син интерни емигрант.

Отац причљив,

син ћутљивко.

Отац, који све с лакоћом узима,

син све к срцу.

У међусобној борби без правила,

озбиљнији него икад прије на игралишту,

дуже од трајања једног живота.

Док очеви не поумиру,

говори се, одискона,

синови ријетко живе.

Уве Колбе

/Препјевао: Мирослав Б. Душанић/

Nobelpreis 2011: Tomas Tranströmer

ISBN: 3-931329-98-4

Skizze im Oktober

Der Schleppdampfer  ist sommersprossig vor Rost. Was tut er hier, so tief im Lande drinnen?

Er ist eine schwere erloschene Lampe in der Kälte.

Aber die Bäume haben wilde Farben. Signalen zum anderen Ufer!

Als wollten welche geholt werden.

Auf dem Wege nach Haus sehe ich die Tintenpilze durch die Grasnarbe schießen.

Sie sind die hilfesuchenden Finger von einem,

der lange vor sich hingeschluchzt hat im Dunkel dort unten.

Wir gehören der Erde.

Tomas Tranströmer

Janine Jansen spielt Mendelssohn

Janine Jansen

Miroslav B. Dušanić: Dialog mit dem Fremden in mir

© by Angelika Demel: pain

Dialog mit dem Fremden in mir

Sag‘ nicht die Jahreszeit sei trüb

alles feucht und überschwemmt

der Regen fällt

und schlägt dir auf den Kopf

hart hinab tropft ins Herz.

Vergeblich wirst du dir ein Haus

in den Träumen bauen

um dich von lästigen Stürmen

und verwesenden Kriegstoten

fernzuhalten…

Vergeblich wirst du dich ummauern.

— Es sind die Verknotungen

die Versuche und die Erprobungen

denen du ausgesetzt bist

…wer kann sie schon zählen.

Ich bin nicht gern, wo ich herkomme
ich bin nicht gern, wo ich hinfahre

sagte auch Bertold Brecht

aber die Zellen im Strom seines Blutes

selbst im Exil nie verstummen.

Miroslav B. Dušanić

Савко Пећић Песа: Мој ноктурно

мој ноктурно

док се небо умива

лагано клизи мелодија сна

низ водене површине

на сивом јахачу

вјетар доноси јесен

кроз шуму дише самоћа

на путу низ драперију лишћа

језиво улази туга

стабла без покривача

као протуве стоје

у вјеверишта сањара

увлачи се тишина

магла пред очима

тамом затвара врата

Савко Пећић Песа

Israel B. Singer: Die Brüder Aschkenasi

ISBN: 3-8333-0136-8

Nach der Wirtschaftskriese waren in Lodz wieder gute Zeiten eingekehrt, noch bessere als zuvor. Die Stadt hatte sich aus eigener Kraft entschlackt. Es tut Lodz gut sich von Zeit zu Zeit einer solchen Kur zu unterziehen, dachte Max Aschkenasi. Auf diese Weise kann der Organismus von schlechtem Blut entschlackt werden. Die kleinen Fabrikanten und Kaufleuten hatten die Stadt lange genug ausgezehrt. Um konkurrieren zu können, hatten sie unter Herstellungspreis verkauft, die Preise ruiniert und jedem Habenichts, jedem Schnorrer Kredit eingeräumt – bis es nahezu unmöglich war, in Lodz Geschäfte zu machen.

    Aber dann hatte die Wirtschaftskriese die ganze Bande hinweggefegt wie einen Haufen Dreck. Übrig geblieben waren nur die großen Fabrikanten, die Unternehmer mit einer soliden Existenzgrundlage.

    Zwar hatten auch sie Rückschläge erlitten, aber der Schaden war nicht so groß, dass sie ihn nicht verkraften konnten, jetzt würden sie die Verluste mehr als wettmachen. Die Warenpreise hatten sich stabilisiert. Den Arbeitern war eine gehörige Lektion erteilt worden. Von nun an würden sie sich mit jedem Lohn zufrieden geben, den ihnen die Unternehmer zahlen wollten. Bloß um wieder arbeiten zu dürfen, würden sie ihnen die Füße küssen.

(Israel B. Singer: Die Brüder Aschkenasi)    

Мирослав Б. Душанић: Два ноктурна

© by Jan Dolejš: Nokturno (Plzeň)

 Два ноктурна

1.

Кућа –

Нико да отвори врата

Јер ја нисам ту

Јесен је у птичијем гнијезду

И самоћа свуда поред

Пута

А пут је дуг

2.

Кревет –

Сакупљам посљедње лишће

Тражим оно чега нема

Тама капље

Здесна и с лијева

Гнијезди тугу у мене

А све остало је случајност

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Пјесма охрабрења

Алојз Ћурић: Цртеж

Пјесма охрабрења

Јави се!

За твој сам позив сакупио пјесме

од Елзе Ригер, Тасе и Тање Дикерс.

И три сам руже лично убрао.

По једну, за сваку годину ћутања.

Јави се!

Не читам више моје текстове. Знам,

они су конфузни и празни.

Не остављају трагове

и временом занијеме. Као ја.

Јави се!

Мјесец се из ноћи у ноћ спорије пење.

Често киши. Капље. Шуми.

И вјетрови леде моје срце. То су једноставне ствари,

које ја више не схваћам. То боли.

Мирослав Б. Душанић

(са њемачког препјевао аутор)

На гробљу

Kazimir Malevich: At the Cemetery

J. R. Carpenter (Canada): A Verse to War

A Verse to War

I am afraid

(of what will happen

of the rhetoric

of the silence

of not knowing).

I am afraid I don’t know what to contribute.

I am afraid

(of destruction

of waiting

of doing nothing

of adding fuel to the flames).

I am afraid I don’t have any answers.

I am afraid

(of trivializing

of propagandizing

of margins

of error).

I am afraid it is but a meager thing to add

a verse adverse to war.

J. R. Carpenter

Блогери мајмуни а г-ђа Арсић „фобична генијалка“?

„...sumanuta vizija, koja se ostvaruje pred našim očima, doduše ne na pisaćim mašinama već na kompjuterima, koji pecaju razigrane majmune da stvaraju beskrajne i žgoljave šume osrednjosti, tako zamagljujući granice između publike i autora, stručnjaka i amatera, stvaraoca i netalentovanog posmatrača.“

Љубица Арсић

Питам се зашто „генијална књижевница“ опали по нама БЛОГЕРИМА, зар смо ми толико моћни и читани да је дотична остала без „погаче“...

(За заинтересоване бих препоручио изванредан текст блогерке Amarilis: Novinarsaka blogofobija ili iskustvo jedne onlajn udaračice)

Суза Косова

Суза Косова

Крај извора црни гавран слетео
Српској земљи незван је долетео
Мили Боже, нисам га ни слутио
Извор воду моју је замутио.

Од извора света суза остала
Молитва за навек ми је постала
Да се чува, да се памти довека
Где је српско срце, српска колевка.

Хиљаде молитви Господе
Право у Твоје срце да погоде
Хиљаде спаљених домова
Само једна је
Суза Косова.

Метохијом цркве су ми рушили
Али корен нису им осушили
У њему је песма светих гробова
А у песми српска
Суза Косова.

Са олтара твог, сам вина попио
Ој Косово равно и Метохијо
Земљо мила, бићеш моја довека
Ти си моје срце, моја колевка.

Хиљаде молитви Господе
Право у Твоје срце да погоде
Хиљаде спаљених домова
Само једна је
Суза Косова.

Аутор песме и музике: Жељко Ш. Самарџић Панонац

Poetry in a Global Box: Repiblik d Ayiti / République d’Haïti

© Thomas C. Spear: Bonel Auguste

Espace dissolu

J’ai toujours ete suspendu

parmi les dieux furtifs

interpellant dans une voyance

de terre minee

les portes closes de l’espace dissolu

qui suscite pourtant l’incandescence

des signes cabalistiques

au seuil des quatre itineraires

du grand voyage

Sous l'insolence de la soif

l'eau fait de son etanchement

un long sillage

d'araignees venimeuses

un cheminement de metaux

qui geignent

Dans l'elevation crayeuse du levain

le pain est une bouchee d'ecartelement

Mon gland est le seul oeil par lequel je lorgne

ma part du monde

mon egalite avec les hommes

© by Bonel Auguste

Port-au-Prince : Imprimerie Henri Deschamps, 2007.

ISBN: 978-99935-7-58-9

Space Destroyed

I have always been suspended

among the furtive gods

calling, in a vision

of mined earth,

on the closed gates of the destroyed space

that still demands the incandescence

of cabbalistic signs

on the threshold of the four paths

to the final journey

Insolent thirst,

in quenching it the water leaves

a long trail

of venomous spiders

a movement of metals

squealing

In the chalky rise of the yeast

the bread is a bite of dismemberment

My gland is the only eye through which I

observe

my piece of the world

my parity with men

© by Bonel Auguste

(Translated from the French by Nataša Ďurovičová)

Мирослав Б. Душанић: Пјесма за моју сестру

Савко Пећић Песа

Пјесма за моју сестру

Поздрав, мајка, молитва,

гробница, отац, Бог...

Једна ријеч, било која ријеч

када успомене оплакујем.

Једна ријеч натопљена сузама

и горка као хљеб,

којим се у туђини храним.

Моја ријеч, у тумарању

између тамо и овдје исписује

једну пјесму – а ти је не чујеш.

Мирослав Б. Душанић

(са њемачког препјевао аутор)
 

© by Turker Yilmaz: Српска црква у Химелстиру/Хилдесхајм

НАРОДЕ МОЈ

НАРОДЕ МОЈ

Народе мој, стоко моја безрепа,

тебе лако свежу у окове,

ћутиш, трпиш, крпиш своје ципеле,

чекаш другог место тебе да устане.

Чекаш чудо да се спусти са облака,

док комшијске међе крадом помераш,

љут си кад ти укажем да грешиш,

а храни те свакога да исправљаш.

Народе мој, овцо моја кудрава,

ти ћеш рађе поћи с другим овцама,

него чути савет доброг чобана,

дражи ти је хвалоспев од истине.

Да ти гуслам како си ми јуначан,

да те подсећам на подвиге предака,

није важно ако их не досегнеш,

ти расплети коло преко пропланка.

Народе мој, кокошко без сећања,

ти се не сећаш ни имена својега,

ни лисице кућу што ти похара,

вуку врата отвараш без куцања.

Лако пустиш да те мрвама намаме,

за три гроша мењаш кућу за букагије,

дајеш децу своју за јастуке,

черег тела само да те нахране.

Народе мој, снаго моја једина,

дај се дигни већ једном из пепела,

па искидај свилу што те спутава,

и сагледај лица својих душмана.

Па се опет сети својих предака,

и подвига и јуначког страдања,

на звук трубе крени истим стазама,

где је прошлост твоја увек стајала.

Феђа Димовић

(Београдски синдикат)

Mein Literaturfreund Tasso schweigt…

Tasso J. Martens (Reinhard Mermi)

So lautete einer von seinen täglichen Limericks:

in heringsdorf da spricht ein aal

die heringe hier werden zur qual

ja - meint die schlange

auch mir wird bange

die sitten verkommen hier total

Tasso J. Martens

Аслан Махмути: Двије пјесме

аз съм бог

или дрво спаса

јављаш се

као светлосно тело

на српу младог месеца

указујеш се

код нинине локве

и уз гојин грм

чекаш ме

уз крсно дрво

уз кедар и чемпрес

чиниш се

змијом од меда

и од злата јабуком

помилуј ме

девичанским крилима

и изведи пред господа

Камен на земљи

мој сине

сине мој

подигни се

над мој гроб

оплакуј неоплакане

памти свеприсутне

камен стави

на мој мрак

да памти

кости да ми дави

плачи невидљиви

мој сине

име моје

не напуштај

храм мој мртви

искро моја

над звездама

натапај ми

плућну лађу

сузама

читај ми са

камен-олтара

речи песме

ништа друго

мој месече

Аслан Махмути: пјесник и књижевни преводилац; рођ. 1971. године у Београду; филозофске студије у Београду, потом политичке науке, новију историју и филозофију у Тибингену (Tübingen); у Нирнбергу (Nürnberg) гдје живи и ради, објавио више књига поезије на српском језику: „Хостија у пепелу“, „Мирне ствари“, „Збирови“, „Речи трећег говора“, „Сенке појава“; са српског на њемачки језик преводио између осталих Миодрага Павловића, Радмилу Лазић, Ану Ристовић, Милутина Петровића, Зорана Богнара, Милана Ђорђевића, Енеса Халиловића...