Никола Цинцар Попоски: Црква с почетка Водолије

(Никола Цинцар Попоски: Насип : Изабране и нове песме, „Арка“, Смедерево, 2009)

Црква с почетка водолије

                                Петеру Хандкеу

Твој брижни зној језика

што пени у плими васионе

као чудо над чудима

одвоји се од хорде

хораосионих клоносудија

и воздигне умосудом

у кристалне дворе заумољубља

да умивен небеским ОМОМ

нас – и оне онемоћале

у ломодрому комираног ноуменона

сачека ренесанса месечине

у новом предворју све-мирског мира

да се као ћуд дима

запутимо из димњака

у путеност тела – пути

оградимо Лазаревим духом

од понављања туђег хира

старо-нових Јасеновца

И ко сви одани Господу

духом преданим литургији

привијемо уз своју кору стабла

ухом из светоотачког бруја

уз Цркву (без мркве и мрва)

с почетка Водолије

Никола Цинцар Попоски

Мирољуб Тодоровић: Док пљујеш крв

Док пљујеш крв 

                  Радету Драинцу

Мрачне су степенице. Према
звездама. Језик ти је. Под земљом.
Друже. Драинче. Ледне капи кише.
На лицу. Видим змију. Стабло
видим. Смрт насмејану. Док пљујеш
крв. Због поезије. Северно од
Канарских острва. Олујно време.
Црни албатроси. Наша словенска
душа се. Распрскава. Као балон.
Из ока. Цури гној. По хартији.
Девичанској.

*

Отворио си ми. Бандитску душу
песника. Морски вуче. С Колумбовом
билијарском куглом. На глави. Изнад
огњишта. Пламса. Реч и крик. Топи се
људско месо. Под сивим небесима.
Дактилографкиње. Мале каприциозне
жене. Показују нам. Своје модре гаћице.
Кужне љубави. Из велеградских предграђа.
Бели се. Снежна дојка Арарата. У твојим
сновима.

Мирољуб Тодоровић

Дејан Ђорђевић: Заборављени од Бога (Верзија из часописа "Градина")

Constantin Korovine: Rouslan et Ludmila

Сасвим случајно сам открио једну нову верзију пјесме „Заборављени од Бога“, од оне коју сам објавио 07. маја 2012. год. Ова „нова“ верзија је објављена у часопису „Градина“, бр. 5/2004.

Заборављени од Бога 

Можда ћемо и ми заборављени од Бога

Моћи да се насмејемо својим животима
Генерације које долазе на ћилиму
Ми признајемо давно исказану мисао
Само ниткови знају шта је поезија
Знамо да је у оваквом часу непристојно
Говорити о жени која не постоји
Држави које нема
Истини која се не казује
Ово време је исувише тесно
За једно искрено признање бесмисла
Зато не верујемо онима који паметују
Ми нисмо од оних који миришу на лепо
Ми смо браћа која лутају
И зато не тражимо море да окупамо љубав
Тражимо безимено, мучно и слабо. 

Дејан Ђорђевић

Миодраг Павловић: Ктиторов сан / Miodrag Pavlović: Des Stifters Traum

Манастир у Доњој Бишњи (Дервента)

Ктиторов сан

Хтео бих да будем дародавац
који сопствено спокојство зида
       да подижем стубове тврђе
од костију на које се ослањају сени
       и да сводове спустим ниско
до каменог олтара
       хтео бих да позовем неког
да ми наслика ликове од ћилибара
       уграђене у подлогу од алабастра
одувек је градитељство чудотворно било
       ктитор подиже цркву
да у њој на своју руку може да устане
       затим да порасте толико
да једва може у њу да стане

Да помјанет Господ Бог

                  душе својих људи
што лебде изнад разбојишта
                  где су пали и остали
они плавокоси и други
                  тамнопути другари
усмрћени ни прави ни криви
                  нека је милост душама
нашим и њиним маколико
                  животом грешни били
Изгледом и језиком не баш исти
                  нису ни морали
залогај смрти до краја загристи


Оживљавам тако што замишљам
                  како црква расте из мог тела
са свих страна око мене
                  састављају се зидне спреге
кроз прозоре из апсиде
                   допиру бистрине до мене
док лежим изваљен на леђа
                   и држим куполе преко колена
одакле ме обасјавају зраци
                   однекуд где су друкчији облаци
придижем се на оба лакта
                    уз помоћ Беседе на Гори
усхићен сам речима
                    помоћу којих човек
чврсто на темељима стоји
                    док ми на прстима црквена шкриња
прво светлуца затим успева
                    да повуче ужад тако да звони
оно из торња изнад којег
                    започиње висина
и појављује се једна звезда или жена
                    која ме посматра помоћу дурбина
и види се испод мене
                    лежи људских облика множина
и ја ћу бити забринут
                    на дан васкрсења
са њима

26. октобар 2006.

                 
Миодраг Павловић

/Из књиге "Рајске изреке", Београд 2007./

ISBN: 8617146036

Савко Пећић и Ратко Ђекић из Сан Дијега (ктитор манастира)

Des Stifters Traum
       
       Ich möchte ein Gebender sein
der den eigenenSeelenfrieden mauert
       um Säulen aufzurichten härter

als die Gebeine auf die sich Schatten stützen
       und Gewölbe abzusenken
bis auf steinernen Altar
       ich möchte jemanden rufen
der mir Bilder malt von Bernstein
       vor einem Hintergrund von Alabaster
schon immer war das Bauen wundertätig
       der Stifter errichtet die Kirche
damit er sich in ihr erheben kann aus freier Hand
       um dann so sehr zu wachsen
daß er in ihr kaum stehen kann


Gedenken möge Gott der Herr
                     der Seelen seiner Menschen
die über der Walstatt schweben
                     auf der sie fielen und blieben
die blonden wie die andern
                     dunkelhäutigen Gefährten
ums Leben gebracht weder als Gerechte noch als Schuldige
                     Gnade werde den Seelen
unsern wie ihren so sehr sie auch
                     gesündigt haben durch das Leben
Von Aussehn und Sprache ganz und gar nicht gleich
                     hätten sie auch nicht
den Bissen des Todes durchzubeißen brauchen


Ich lebe auch und stelle mir vor
                     wie die Kirche wächst aus meinem Leib
von allen Seiten um mich her

                     setzen sich Mauergespanne zusammen
durch die Fenster aus der Apsis
                     dringen Klarheiten vor bis zu mir
indes ich auf dem Rücken liege umgeworfen
                     und die Kuppeln halte über den Knien
von wo mich Strahlen erläuchten
                      aus dem Irgendwoher wo die Wolken andere sind
ich hebe mich auf beide Ellbogen
                      mithilfe der Bergpredigt
entzückt bin ich von den Worten
                     mit deren Hilfe der Mensch
fest auf seinen Fundamenten steht
                     indes mir auf der Brust der Kirchenschrein
erst funkelt und dann vermag
                     am Seil zu ziehen und zu läuten
das kommt vom Glockenturm über dem
                     die Höhe beginnt
und es erscheint ein Stern oder eine Frau
                     mich zu betrachten mithilfe eines Fernrohrs
und unter mir ist zu sehen
                     eine Menge menschlicher Gestalten liegend
und ich werde versorgt sein
                      am Tag der Auferstehung
mit ihnen

26. Oktober 2006

Miodrag Pavlović                   

/Aus dem Buch "Paradiesische Sprüche", Edition Korrespondenzen, Wien 2007/

ISBN: 978-3-902113-50-4  

Übersetzt von Peter Urban

Фотографије: Савко Пећић

Карлес Дуарте и Монсарат: Безгранично море

Carles Duarte i Montserrat

Безгранично море

Море не зна за историју

– али време му опонаша кретање –
нити имена оних који су њиме пловили
– очима бруси смарагде и сафире.

Ноћу земља нестаје
и свет постаје море
док се тихо шири
улицама и трговима,
испод врата,
кроз прозоре,
и морем пуни снове
и коже.

Ноћу море постаје безгранично.

Карлес Дуарте и Монсарат

Jane Minter: Venècia

Обрен Ристић: Ноћ дуга, веома дуга

Перо Васлић

Ноћ дуга, веома дуга

Спуштају нас у ноћ дугу!

Завичајне шуме су иза нас
и све тајне.

Деда свезао главу под мишком,
на истоку Сербије,
у највишем орловом гнезду.

Ево, већ толика лета,
отац и ја,
ћутке корачамо око огњишта
погнуте главе
и чекамо да се излегу
орлови млади.

Ноћ велике обмане
предуго траје.
Пси лају,
а петлови ни да се огласе.

Обрен Ристић

Мирослав Б. Душанић: Сасвим спокојно

ливадски маслачци немају проблем

трајања и умирања

освану једног јутра жути као дукати

клате се на вјетру и отпоздрављају

С А С В И М  С П О К О Ј Н О

неког другог јутра буде се у меку вуну

преображени

ишчекују дашак вјетра да се поигра

и да их радосне у небо узнесе

Мирослав Б. Душанић

Фотографије @ by Перо Васлић

Мирослав Б. Душанић: Сасвим смирен

Сасвим смирен

смрт се приближава

спушта се с брежуљка у долину
можда и брже него што сам
очекивао

и није у лику ружне жене
како су је многи представљали

она је лијепа као моја кћерка
дуге расплетене косе
носи босиљак
и сунце у његованим рукама

те руке
никако не могу да буду грубе
и сви они који друкчије тврде
нека им други свјетови суде

Мирослав Б. Душанић

Фотографије @ by Перо Васлић

Драгутин Ј. Илић: Ој, леле, леле (ШАНО, ДУШО)

Ој, леле, леле
/ШАНО, ДУШО/

Шано, душо, Шано мори
отвори ми врата.  
Отвори ми, Шано, врата  
да тим дам дуката.

Ој, леле, леле,  
погибо' за тебе,  
изгоре ми, џанум Шано, 
срце за тебе.

Твоје лице бело, Шано,  
снег је са планина,  
твоје чело, гиди, Шано,  
како месечина.

Она уста твоја, Шано,  
како рујне зоре,  
оно око, душо моја,  
мене ме изгоре.
 
Ноћми ходи, тамна, Шано,

ја си туга вијем.

Убавиња твоја, Шано,
не да ми да спијем.

Шано, душо, Шано мори,
отвори ми врата,
ће ти давам, џанум Шано,
ђердан од дуката.
 

Драгутин Ј. Илић

Због своје популарности многи мисле да је врањанска народна пјесма а извођена је на различите начине, најчешће са мањим или већим измјенама у тексту. Често се изводе и инструменталне верзије. Овдје неколико (необичних) примјера — најбоља извођења су због заштите ауторских права на youtube искључена (деактивирана)...

Из познатих предјела

© by Ранко Стјепановић

Мирослав Б. Душанић: У знаку вјетра са истока

© by Војкан Ђурђевић

У знаку вјетра са истока 

Сунце замире и земља нестаје у

испарењима
зноја и необично покретне магле  
мртва слова котрљју ходницима  
узмичем заморен пред налетом  
тих хаотичних знакова  
и док не засузим посматрам  
наслаге боје, и поре, и пукотине,  
и мрље  
али какву бих требао да откријем 
тајну  
у структури зида нема уточишта

Гдје се изгубила та пулсирајућа  
енергија донешена с југа  
чије око ме из таме сумњичаво  
загледава и истражује  
из којих разлога провјерава  
чије руке посежу и грабе  
уклањајући шуме и воде  
празнећи хоризонте силније од  
свих висинских вјетрова  
по чијем налогу и ко обликује  
концентричне кругове  
претварајући их у разбарушене  
ореоле давно прошлог свијета

Шта представљају те упорно  
подметане замке  
зашто би да ме заувијек докрајче 
...

Мирослав Б. Душанић

Рајко Ђурић: Доба Недоба

Доба Недоба

У доба Недоба

Бог је рог.

Дани су змије и звери,

А ноћи – логорске двери.

Све је у крви,

Све је од црви

У доба Недоба!

У доба Недоба

Змије се у крсту легу.

Смрт је к’о царска круна,

Живот – струна:

Између труна и чуна.

Очај и стрепња

Већ пуне круг,

Човека бруси

Паклени струг.

Све је од црви,

Све је у крви

У доба Недоба!

У доба Недоба

Бог је роба.

Свет је само очајна борба,

Његов чувар је кобра.

Све у крви,

Све је од црви

У доба Недоба!

Рајко Ђурић

Zeitschrift für Literatur, Kunst und Zeitkritik: LICHTUNGEN

LICHTUNGEN

Aktueles Heft 132/XXXIII. Jg.

diesmal mit sieben Gedichten von Verica Tričković

Altstadt Bar. Abend

Das Licht sattelt die Schatten
küsst den Stein
küsst das gepflügte Meer
reitet aus

Du zwitscherst wie die Schwalbe
entschlossen zu singen
den Weg nach Dort und Hier

Zu summen wie die Biene
die meinen Schoß anfliegt

Unser Heim
ist offen
der traurigen Pforten beraubt

Verica Tričković

Мирослав Б. Душанић: Ако то нисте знали

Ако то нисте знали*

             ...од јутра до сутра, свакодневно,

             из дана у дан...
                                   Бошко Томашевић2

У Србији се постаје добрим пјесником1
брзим преласцима из једног у друго вријеме
послије Галилеја и Ђордана Бруна
довољно је само поменути Вацлава Хавела
и угурати Дон Кихота у строфу
уз искрено признање да заносиш у ходу
да те муче дамари у ушима
с оне стране позлаћеног прозора

За читаоца с ове друге стране
све се то претвара у досадну сиву боју
како на Истоку тако и на Западу
па макар био објављен и на страном језику
и представљао Србију на сајму књига
(Хилдесхајм, 15. 12. 2010.)

Мирослав Б. Душанић

___________________________

* Ако то нисте знали: моје име је потпуно непознато у пјесничком животу Србије. Одређени људи су тако хтјели и у томе успјели. Али, ишчитавајући нека имена српске пјесничке сцене, понекад ми је стварно жао. Зажалим за неколико истинских, из душе истргнутих и написаних стихова, који су, ако ништа друго, заслужили да буду поменути, у неком од српских књижевних часописа

1 Име "доброг пјесника", једног од српских представника на сајму књига, сам намјерно изоставио...

2 Истргнуто из коментара госп. Бошка Томашевића, испод текста објављеног 14. 12. 2010. у рубрици Култура, дневног листа Политика Online. Комплетан коментар гласи:

»D. Velikić, M.Pantić, V. Ognjenović, D. Albahari, V. Bajac, S. Ugričić, V. Pištalo, S. Basara, G. Božović, pa opet Velikić, Pantić, V. Ognjenović, od jutra do sutra, svakodnevno, iz dana u dan. Srbija na 65. mestu u svetu po stanju demokratije. "Mediji u Srbiji su pod pritiskom s direktnim učešćem državnih zvaničnika u izvršnim teloima i direktnim političkim imenovanjima glavnih urednika". - Ima li pisaca u Srbiji osim ovih "zvaničnih", državnih? Da srpska spisateljska javnost nije ono što jeste, ista bi se odavno okrenula protiv ovakvih "Politikinih" izveštaja. U svome listu tražila bi mesta za sebe, menjajući urednike. Stariji čitaoci lista sećaju se vremena kada isti "iz usta" nije ispuštao M. Lalića, E. Koša, D. Ćosića - i gde su ti pisci sada? Ko ih čita? Da su to bili značajni autori, ostali bi to i danas. Sudbina gorenavedenih imena, koja "Politika" besomučna navodi danima, mesecima i poslednjih godinâ bez mere, izvesno je, bića ista kao i sudbina miljenika bivšeg režima.«