Ми настављамо тај разговор
о месту свом, већ неко време,
кад сретнемо се: на наговор
времена истог, у невреме.
Показује ми руком, некуд
у правцу којем нисмо ради,
том расутошћу реке теку,
и њом смо, давно, били млади.
Каже парцелу, цену, опсег,
хоће клесара из Сабанте,
јер болиш, скоро додир, осет,
како, свести, да одагнам те?
Слути годину, сат и час,
јесени општој пред октобром:
не верујући у свој глас,
прошапнем тихо: добро, добро...
А нема добра само смрт је
развела газ низ леје вртне.
Драча, 12. 09. 2004.
Владимир Јагличић
 |
| Мирослав Душанић |
1 коментар:
Јако добро!
Станимир Трифуновић
Постави коментар