Мирослав Б. Душанић: У нову будућност

 

У нову будућност

све је почело разарањем градова

нестали су стари хоризонти
из подрума и сутерена су изашле
разуларене суђаје
одлучно узвикујући уроке и клетве
на свим угловима поставиле своје
портрете и обзнаниле
да се тјескоба оставља прошлости
и да је превазиђена појава

говорили су како треба бити
креативан и градити на стабилним
основама сасвим нову будућност
и нису дозволили да се стара
ни развије
рушили су све чега се из
прошлости дохватише
уклонили су такође људе прошлости
изузев оних који су се јасно и гласно
за будућност изјаснили

и сви смо се веома изненадили
када смо открили да има много оних
из прошлости
који су увијек жељели и маштали
баш ову будућност
и запрепастили смо се са којим
еланом и упорношћу руше све оно
што су прије за нас изградили
да би нам сада изградили нешто боље

(срећан сам а и од вас то исто очекујем
земља која има тако мотивисане људе
не треба да се плаши за свој ОПСТАНАК)

Мирослав Б. Душанић

 

Мирослав Б. Душанић: „Имагинарни домашаји“

Перо Васлић

„Имагинарни домашаји“

рецимо да ја и нисам пјесник
да само умишљам
како вране освајају небо
како га кљуновима цијепају
и развлаче као крпу
рецимо да сам огрезао у гријеху
да зјапи велика празнина
да сам изгубљен и тражим излаз
и самотњачки патим
да немам храбрости
да узмем жилет и повучем рез
рецимо да сам залутао
случајно се нашао у том страном
и поетизованом простору
(не и пронашао) те никако да се
смирим и смјестим
између „критичког дискурса
и поетског писма“…

Мирослав Б. Душанић

Објављено: ПИСАНИЈА, Зборник поезије и кратке прозе, Народни универзитет – Врање, 2013.

CONVERSE ALL STAR

Мирослав Б. Душанић

© by Birdman

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Странац у мени / Miroslav B. Dušanić: Fremde in mir

© by Бранко Раковић: Друго лице

Странац у мени

Био сам у Босни.
Вјерујем да сам тамо и рођен,
али било је то поодавно.
Један уморан војник пустио ме је
да побјегнем кроз букову шуму,
да би ме ти и даље вољела.
Сасвим је могуће, да је у мени видио
свог млађег брата,
а можда је и нешто побркао.
Данас кад стојим пред огледалом,
преселим се из једног свијета у други,
и бришем крв
са усана устријељaног.
Бришем опрезно, веома опрезно.
Јер то га боли.

Мирослав Б. Душанић
(са њемачког препјевао аутор)

© by Бранко Раковић: Поглед црвеног ока

Fremde in mir

Ich war in Bosnien.
Ich glaube es, dort, geboren zu sein,
aber das war lange her.
Ein ermüdeter Soldat ließ mich
zwischen Buchenbäumen laufen,
damit du mich weiterhin liebst.
Es könnte sein, dass er seinen
jüngeren Bruder in mir sah,
vielleicht, sah er völlig seitenverkehrt.
Wenn ich heute vor dem Spiegel stehe,
gehe ich von einer Welt in die Andere,
und wische das Blut
vom Munde des Erschossenen.
Ich wische es vorsichtig, sehr vorsichtig.
Es tut ihm weh.

Miroslav B. Dušanić

Мирослав Б. Душанић: Ненамјерно скрнављење ("обијесног лудака")

© by Birdman

Ненамјерно скрнављење ("обијесног лудака")

Три тешке, суштаствене
ријечи – ријечи Вјере:

Слобода

Врлина и Бог

тако је мислио Ф. Шилер

Три лакше, безначајне

ријечи – ријечи Случаја:

Сјеме

Стонога и Смрт

то је моја произвољност

... и шта се добије једноставном

замјеном ријечи и примјеном –

У Сјемену светом зачињу се људи,

    Макар у ланцима рађала их мајка,

Не дозволи да те граја пука слуди

    Нити скрнављења обијесних, лудака,

Не задрхти када сјеменом те скоби
Још мање пред робом, кад окове здроби.

Ни Стонога, вјеруј, није јека ташта,

    У њој се огледа човјек цијелог вијека,

Чак кад се и свуда спотиче о свашта,

    За њом божанственом стремећ он је чека;
Све оно што виду ума умних смета
У својој простоти спозна ћуд дјетета.

А Смрт једна јест и Воља, жива, света,

    Баш ко што се људска, нестална, колеба,

Дух што мирно траје сред свих прeокрета

    Чућ над просторима времена и неба,
И док све се врти кругом вјечних мијена
У њој опстаје мисао узвишена.

Чувај те три ријечи важне садржине,

    Вриједно их пресађуј од уста до уста,

Не потичу оне из спољашње тмине,

    Већ из твоје душе, као ријека густа,
Човјек сам у себи сваку вриједност брише,
Кад у те три ријечи не вјерује више.

Добрим познаваоцима пјесништва

препуштам и друкчију комбинаторику.

И нарвно, пристајем, да на мене саспу

своју љутњу, и „оправдану“ критику...

Мирослав Б. Душанић

© by Birdman

Мирослав Б. Душанић: У међувремену —

© by Birdman

Ослобођени свих илузија

У ритму посмртног марша
Враћамо се поново к себи

У међувремену —

Ми нисмо постали ништа
Паметнији, и даље смо:
                Обесправљени
                Обездомљени
                Обескоријењени
                Обезличени...

19. април 2013./21. јул 2017.

(Св. стодвадесет мученика пострадалих у Персији/Свети великомученик Прокопије)

Мирослав Б. Душанић

© by Birdman

Зоран Милић: Отвори очи

* 07. 11. 1940  † 07. 02. 2007

Отвори очи

Отвори очи,
Али не гледај.

Ако гледаш видећеш,
А не знаш шта видиш.

И мислићеш да јесте а није
Или да није а јесте.

Онда ће ти се погоршати.

А кад се погорша,
Већ је касно. 

Зоран Милић

МОЗАИК

Небојша Јоцић

Мирослав Б. Душанић: Заоставштина

© by Birdman

Заоставштина

зло не спава и нема снове
нема збјега гдје може да се повуче
оно је без краја и почетка
свеприсутно
зло увијек примјењује искуство
не сахрањује се у породичне
гробнице
оно је праотачка заоставштина
и проклетство
предодређено да се носи са собом
и у себи

19. септембар 2011.
(Преподобни Давид)

Мирослав Б. Душанић

Срба Митровић: Ветрила (фрагенти)

Ветрила

Укупно време, све оно што јесте,
(Што је било,
Што ће бити),
На овој пространој висоравни стоји
Одувек. И заувек ће бити:
Изложено игри ветрова.
Променама што их вечно кроји,
Скривено у слешпћи забити.
О чиновима узалудним и многим, о вољи
Која се диже и ломи
Непрекидно, допиру одзиви
Оних што себе држе бољим.

(...)

Овде је, док све остаје исто,
Стална мена ветрова.
Овде је ранжирна станица Еолова,
Збрка многих језика,
Писак изгубљених порука
И дубока тишина изгубљене самоће:
Све је док живи већ мртво
Застало у вечном проминућу.
(...)

Некад је кажу дворац туна био
Некаквог великаша у древном неком царству,
Али га време склонило под Брекињу
У Цареву пећину под селом:
Многе војске потом сиђоше тамо
И многи челник насмешен поверова,
Немајући куд,
У смисао жртве.

Заборав окрзне речи, а оно изгубљено
Процвета нагло из жбуња крај пута,
Божја се ливада оспе истинама
Умилним, страшним као бајка.

Шта можеш рећи у захвалу
Неомеђеном простору
Који слободу нестварну узима
Да ветровима да на вољу
И непознатим људима
Који овуда мину?

Осврћеш се и гледаш
Давне сроднике
И светло зелено
Дугих кукурузних листова.

(...)

Срба Митровић

Мирослав Б. Душанић: Стварности су бројне

Урош Предић: Сироче на гробу

Стварности су бројне

      свако има свој штит
      са којим се брани
      свако има свој сан
      са којим се храни

милују их руке Господа и Ђавла

кад се у њима појаве позната лица
вријеме је сасвим неодредиво
некад апстрактно, некад стварно
и горе отворене ватре
у неомеђеним просторима
и чују се гласови истрајни
у крајностима: псују, заповиједају
ликују, клизе мазно и нестају у јастуку
можда негдје на трави иза угла
испод расцвјетале трешње...

стварности су бројне

цвјета перуника у баштама
и нашим двориштима
док их миришемо, наизмјенично
марширају сјенке утвара и анђела
час кроз прозор, час преко зида
облаком, димњаком, кровом
пребројавају нас и пописују
навлаче омче око врата
онда летимо зраком као птице
високо на небу и слободно
противно свим силама гравитације
и зрију јабуке у воћњацима
румене и напућене као усне
једне од успаваних Ева из комшилука

стварности су бројне

гнијезде се грабежљиве птице
у чистим и испегланим постељама
тону у ноћ
и као помахнитали кољемо свиње
одвајамо цријева, бубреге, главе
мељемо месо, и смијемо се
и плачемо с јесењом кишом
у рукама врући кромпири и хљеб
и све то замијени сунчев зрак
посади се на крсту цркве Св. Марка
и посматра кровове и пролазнике...

стварности су бројне

возимо се бесциљно улицама града
помало припити и насмијани
шетамо Калемегданом
у глави тутњи историја, захуктала се
локомотива
из камених блокова искачу чудовишта
у зарђалим оклопима
исукали јатагане и видимо сва лица
некадашњих пријатеља
ту живописну мистерију на окупу
гледају нас смијешећи се
док ватрена лава са свих страна
и свим стазама од чичка и глога
гута предјеле светих врхова...

стварности су бројне

злокобни и хистерични пламени језичци
спаљују стабла до коријена
у звјезданој ноћи мјесец
осјенчи кровове сребрном кичицом
измигоље кућни духови
фасаде проговоре гласовима старих
власника и чује се шапат
кад затрепери лишће липе,
брезе у комшилуку преиспитују
изречена проранчаства о рату
о настрадалом брату поред млина
и стрицу утопљеном у кречану
о сестри, коју изнад куће на цести
нечијом клетвом сажеже Перунов гром

стварности су бројне

попут злокобних стријела из очију
дува кошава носећи пластичне кесе
и свађамо се, и нема више никога
на сусједној клупи
и облачи се из правца Земуна
док лица не постану изобличена
нејасна и мутна, на Светој Гори
бескрајно умножена тишина
у свакој од келија, клизе воштане сјенке
које ни вријеме не може да заустави

стварности су бројне

чекамо јунаке, развили заставе, враћају се
змијолике ниске, дуге и пуне
устремљених бајонета, који парају облаке
као колоне мрава и мајских кукаца
вуку рањене и мртвачке сандуке
миришу на крв а ми их грлимо
и славимо, за њихове крваве пирове
и походе израста нова свијест
и ми јечимо, истиснути зној и
наше сузе, као водена пјена са брзака
надилазе и плаве вријеме...

стварности су бројне

-------------------------------
-------------------------
-----------------

      свако има свој штит
      са којим се брани
      свако има свој сан
      са којим се храни

Мирослав Б. Душанић

Перо Васлић

Бела Хамваш (Béla Hamvas)

* 23. март 1897 † 07. новембар 1968

«Мистерија је нешто без чега не можемо прибавити никакво знање о себи самима.»

Бела Хамваш

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Белла Ахмадулина: НОВАЯ ТЕТРАДЬ / Бела Ахмадулина: НОВА СВЕСКА

* 10 апреля 1937   † 29 новембар 2010

НОВАЯ ТЕТРАДЬ

Смущаюсь и робею пред листом
бумаги чистой.
Так стоит паломник
у входа в храм.
Пред девичьим лицом
так опытный потупится поклонник.

Как будто школьник, новую тетрадь
я озираю алчно и любовно,
чтобы потом пером ее терзать,
марая ради замысла любого.

Чистописанья сладостный урок
недолог. Перевернута страница.
Бумаге белой нанесен урон,
бесчинствует мой почерк и срамится.

Так в глубь тетради, словно в глубь лесов,
я безрассудно и навечно кану,
одна среди сияющих листов
неся свою ликующую кару.

Бе́лла Ахмаду́лина

Мирослав Б. Душанић: Потреба за Светошћу

Потреба за Светошћу

Само је ријеч вјечна –

И небо...

У страху од погрешне

ријечи, ћутим у овој

тишини, мојој, светој.

Сваки потез, и свака

мисао, представљали

би искушење и гријех.

Дан по дан...

Ноћ по ноћ...

Са сузама и

осмијехом...

Ја, раб грешни у келији –

Мирослав Б. Душанић

Paweł Szydeł: Jałowiec i czosnek / Павел Шидел: Вења и бели лук

Jałowiec i czosnek

dziadek
który tak rzadko nas odwiedzał
przynosił do domu
zapach dobrze przyprawionej kiełbasy

chociaż od dawna
przyprawia wędliny wysoko w chmurach
przychodzi czasem do nas
w zapachu jałowca
i czosnku

już tylko ja
patrzę na niego
i czekam
aż pogłaszcze po głowie

Paweł Szydeł

 

Мирослав Б. Душанић

Вења и бели лук

деда
који нас је веома ретко посећивао
доносио је у кућу
мирис добро запапрене кобасице

иако давно дими месо високо
у облацима
каткад нам дође
с мирисом вење
и белог лука

само ја
га гледам
и чекам
да ме помилује по глави

Павел Шидел
/превела Бисерка Рајчић/

Мирослав Б. Душанић: Наша башта

у нашој башти змије
и трагови гријеха
само је понека пчела

27. 6. 2010.

(Св. пророк Јелисеј)

* * *

у нашој башти кртице

смију да рове

немилице

28. 6. 2010.

(Св. мученик Лазар, кнез

српски – Видовдан)

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Феномен

© by Blanca Juan Palau

Феномен

одала ме ријеч
па ми
у ишчекивању
осуде
прилегла на
груди
привила се и
пригрлила ме
као најрођенијег
свог
само срце што
ми не искочи

Мирослав Б. Душанић