среда, 24. јун 2015.

Нада Петровић: Песме М. Душанића


Песме М. Душанића

Пре сваке песме
заустави се дах
продишем слоговима
ослушкујем речи
које гргоље на непцима
и чини ми се да ће да проговоре
пре него што сасвим заћутим.

Након сваког стиха
останем заробљена спознајом
да ме је претекао
и захватио са кладенца суштине
све одговоре.

Након свега
не постављам питања,
довољно ми је да тихујем.

Нада Петровић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

ПРАПОЧЕТАК



ПРАПОЧЕТАК

Ни битка ни небитка не бијаше тада,
ни зрачног простора ни неба над њим.
Што се кретало амо-тамо? У чијем окриљу?
Што бијаше вода? —  Дубок бездан.

Ни смрти ни бесмртности није било тада,
није било знака ни дану ни ноћи.
По властитој је вољи дисало То Једно без даха,
ничег осим њега није баш било.

На почетку је била тама овијена тамом,
све то бијаше једнолики тијек.
У настанку бијаше застрто празнином,
То Једно родило се снагом свога жара.

На почетку га обузе жудња,
што била је прво сјеме ума.
Понирући у срце мишљу
мудраци открише везу битка у небитку.

Нит њихова била је напета попријеко, 
да л' је било горе, да л' је било доље?
Оплодитељи су били и моћне силе,
најприје је била снага, а затим порив.

Но тко уистину зна, тко ће нам рећи,
одакле потјече, одакле ово стварање?
Богови су рођени тек с настанком свијета,
па тко да зна одакле је то потекло?

Одакле је потекло ово стварање,
да ли га покрену или не
Онај што над свемиром бди у највишем небу?
Тек Он то зна, а можда не зна ни Он.

(Рг-веда, Х. 129 — превео Жарко Водинелић)


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

субота, 20. јун 2015.

Нада Петровић: Динамика могућег


Динамика могућег

Тонем као секира, као олово,
као прећутана мисао,
без снаге да руке подигнем,
без жеље да погледам да ли и сенка тоне.

Све је у мени отежало као конопља у мочилу,
као плуг у смоници који за пањ запиње,
као јаук међ длановима у минуту тишине.

Без мисли, без речи, без страха
и без олакшице,
без ичега што је било
или ће тек да буде,
без потребе да урежем у рабош,
позовем људе да се опростимо,
( Које људе?)
тестамент још једном препишем,
исправим правопис и ставим тачку на крају.

Добро је,
динамика могућег је испоштована,
око сопственог врата чворим гладан загрљај.

Каменим се у свеопштем ћутању.

Нада Петровић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

недеља, 14. јун 2015.

Анђелко Анушић: ЕПИТАФ ЗА НЕЗНАНОГ НЕКОГ


ЕПИТАФ ЗА НЕЗНАНОГ НЕКОГ

неко у чичку, зови, храни за вресак,
а мене нигде — ни речни песак —

неизброј оканаца Божијих — не леска
одраз мој из оних божанских вода; без блеска

зрно је моје; неко на друму, неко крај друма
на крајпуташу; ал' мене нигде — пречанска чума

позобала је мој мрвичак —
азбуковаче љуту бобу —
прошао нисам потоњу пробу;

неко над Уном — о врату драгани врби,
неко у Дрини, Сави ...
у рибљем царству; ал' мојој глави

белега нигде; неко у ћилибару севера,
под мразом маслачка,
само семенци мојој ни трага, трачка;

неко у молитви, клетви, причи, песми,
на зидном цртежу, витражу, фресци;

под каменом граничним незнан неко
осматра оцвалу домају, и Тамо Преко;

ал' мене нигде, на тачки никојој, црној коти;
очи моје — с којим сунцем зађоше, ко их попи;

неко у Слово, Листак, Либар,
ал' мене нигде, никад, нигдар...

Анђелко Анушић

/Преузето из Документационо информативни центар ВЕРИТАС; Билтен, бр. 42, август 2002./


«Банија је, као и цела Српска Крајина, и све наше Крајине расуте по свету, мој завичај у језику. А од моје родне куће у Градини, на Сувој Међи, нема одавно ни трага, ни пухорне прашчице, као ни од многих других који деле прогнаничку судбину. Неки, немачки педантни људи постарали су се добро за то. Али, срећом у несрећи, завичај се одавно преселио у моје књиге. Идем тамо, путујем свакога дана и ноћи, из ретка у редак, речи у реч, у завичајне даљине, и враћам му се све ближи са даровима којима ме задужио, духовно све богатији.» 


«Милован Данојлић изрекао је, односно испевао дубоку онтолошку закономерност човековог кретања и странствовања стихом "увек се од некога и нечега бежати мора", ако сам, по сећању, тачно цитирао. Управо у том знамену био је и мој "одлазак" из града одакле су моји сународници ређе и веома ретко "одлазили" (...) Суштински поимано, човек, заправо, нигде и никуда не одлази (уколико својом вољом то чини) - него само мења адресе. Права путовања и одласци су они према унутра, према себи, који су, парадоксално, и најкраћи и најдужи и најтежи.»

/Цитати преузети из интервјуа за "Независне новине", 16. 03. 2015./

субота, 13. јун 2015.

Мирослав Б. Душанић: Упокојење

Упокојење

посљедњи дах се претворио
у грумен земље

небо га ритуално оплакује
и грије

кад се постави камени биљег
фина маховина 
ће временом  
да га прекрије 

а уз мало среће на њега ће
и птица да слијеће

и запјева

јун 2015/март 2017


Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

петак, 12. јун 2015.

Мирослав Б. Душанић: Лидија


Лидија

само за тренутак
заборавити
вријеме
колебања
вјетар
и кишу
посматрајући игру
свјетлости
у њеним очима

Мирослав Б. Душанић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Ежен Јонеско: Истргао се вапај

* 26. новембар 1909  † 28. март 1994
Истргао се вапај

Вапај из очију истргао се,
Из очију истргао се.

Да је тражим: где?

У водама, у земљи, међу звездама
У нашем је свету нема.

А ни поред крста
Ни тела.

Ежен Јонеско


Мирослав Б. Душанић

четвртак, 11. јун 2015.

Мирослав Б. Душанић: Над/живјети смрт


Над/живјети смрт

                   Нади Петровић

из коријена свете перунике
с првом зраком сунца
истргнут је стих
ријечи непознате
тајанствен запис
склупчан и змијолик
за тумача сна и судбине

преплићу се прошлост
жеља за успјешно враћање
на извор-пут
и ризик
изнуравајућег упокојења

уз отворен прозор
свод небески и очева башта
у свиленој марами
брижно увијено
сасушено тијело скакавца
са огледалом
за под јастук спавача

док на постељи лежи
хладним знојем обливен

Мирослав Б. Душанић


уторак, 9. јун 2015.

Мирослав Б. Душанић: Црта

Црта

и поново борба за опстанак
надиру варвари
покренуо се мутљаг и плави
разара наш свијет
и поново из дана у дан нове
потјере и изгнанства
ни вјере ни вечере
живот у покрету и стрепњи
шта је то човјеку завичај
гдје повући црту
и угушити врисак у тишини
тешки и троми ход
све је с неизвјесним исходом
свјетла у даљини
комад хљеба и несигуран дом

Мирослав Б. Душанић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Душан Стојковић: УЧЕЊЕ НЕМАЧКОГ


УЧЕЊЕ НЕМАЧКОГ

одбацујем тешко (до)бијену књигу
пуну полупрепознатљивих уједа
учио сам у школи не(мачки) колико сам (м)орао
и сада га превише знам

големо је моје знање
и непотребно

(д)река је на свим језицима иста
и изгланцана чизма и п(ас)
револвер за пасом
компас избуљених очију
за(мах)нути бич
опасна шапка

твоје је да ћутиш
а то можеш боље на свом ма(тер)њем језику
ближи си
мајци страху срцу

/клатно ћутања
неравно(мерно) одскакује
у застрашеном кошу/

смрт је једнака на свим језицима
када дође

она се неповратно не може научити.

Душан Стојковић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

понедељак, 8. јун 2015.

Менсур Ћатић: РИЈЕЧ


РИЈЕЧ

ријеч је у сну
она коју грлом грлиш
лепет у ноћи бијел, грлице

оно што крилима буде
кад је усниш
дијете 

улицом смијешно
поспано

човјек

(оно што уснама буде
кад је усниш

жмурећи што крилиш
дахом)

Менсур Ћатић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: На путу самоће


На путу самоће

често сам на обали језера
ту гдје се небо у води одсликава
и постају једно и нераздвојиво
одмарам се и скупљам снагу
преиспитујем већ пријеђено
изгубљено и остварено

у првом загрљају јутарњег сунца
кад затрепери лист јасике
кад залелуја цвијет маслачка
кад се буди из сна зова
и мирисом пчеле мами
кад заплове прве патке

светачки мирно
ослушкујем говор тишине
и њен повремени врисак
и увијек изнова нестајем
у сјећању: напуштам кућу
мајка крајичком мараме
прихвата из ока крупну сузу
и просипа чашу воде
за срећу на путу самоће
отац уобичајено ћути
његове боре на челу и лицу
не одају ништа

и слиједе слике напорне вожње
шаролики крајолици и људи
успутне станице
уски сокаци и мрачне улице
мањих и већих градова
мемљиви станови
прва кајања и несанице

и извиру све изговорене ријечи
и оне наслућене а прећутане
можда чак намјерно издвојене
и као коров одбачене
да не заразе и не боле

Мирослав Б. Душанић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

субота, 6. јун 2015.

Наташа Андрић & Предраг Бубања: ЖИВИМ У УБЕЂЕЊУ, НЕ ЗНАМ КАД ЋУ КУЋИ


ЖИВИМ У УБЕЂЕЊУ, НЕ ЗНАМ КАД ЋУ КУЋИ

На другом дугмету кошуље,
где се колебам у смелости,
једна небрушена реч ти остала
да навија за моје прсте.
Ти си једини ветар коме је
пошло за руком да се заглави..
То чега се ти плашиш, ја гризем за врат.
Сабиј ме у просту,
с крајева посечену реч
да се два пута не искупљујем за страст
и пар придева да претерају уместо тебе.
Мој говор тела јеца.
Зато што ми је тешко да верујем
у сиже твојих капи,
вечно ћемо ћутати суви на киши.
Стојим иза речи због којих
босонога могу да ходам Сибиром...

Моје срце је било Сибир, драга...
И твоја боса стопала
остављајући свјетлуцаве трагове
отопила су га сасвим.
Разградила си берлински зид око њега
као некадашњи бјегунци из East enda -
тврђаве саткане од страхова
повезаних тајним каналима
суза, исплаканих због сваког
ко је додао по једну циглу
у “изградњи” крхотина срца.
Једина ти си имала чаробну моћ
да их спојиш изнова.
Хватај моменат, не питај зашто!

Наташа Андрић & Предраг Бубања


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Јани Рицо: СМИСАО ЈЕДНОСТАВНОСТИ


СМИСАО ЈЕДНОСТАВНОСТИ

Кријем се иза једноставних ствари да би сте ме нашли;
ако ме не нађете, наћи ћете ствари,
додирнућете оно што је моја рука додирнула,
отисци наших руку ће се помешати.

Августовски месец сија у кухињу
као калајисан лонац (то је тако јер вам ја то говорим)
осветљава празну кућу и њену тишину палу на колена -
тишина увек остаје на коленима.

Свака реч је излаз
на састанак, толико пута отказан,
а реч је истинита када захтева да се састанак одржи.

Јани Рицо


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: ЕУ и Србија





ЕУ и Србија

Ми смо ЕУ интересантни
Све док смо дивљи
И уживамо на слободи

Све док нас не припитоми
И не постанемо дио стада

Када се то напокон догоди
— Тешко нама

Тада интересовање опада
Угасе се свјетла на сцени
И наступа велика тама ...

Знам —
Нисам открио ништа ново
Давно прије забиљежи Ниче
Ствар која постаје јасна
Престаје да нас се тиче


Мирослав Б. Душанић





Фотографије: Мирослав Б. Душанић