До јуче мишљасмо о вечном
понављању сцена љубави
као о обредима у храму.
Видици су нам смањени тек
за ону страну,
за пресељење у мирну луку
где море не пени...
Осмеси пријатеља нас буде,
у огледалу
препознајемо охрабрење за трајање.
И не боли више сан
док се држимо за руке
и шетамо мисли историјом
коју смо стварали.
Душан Ђорђевић Нишки
"Поновљено пролеће", 2016, Удружење писаца "Чегар", Ниш