Мирослав Б. Душанић: "Lyrik - Lyric

недеља, 10. фебруар 2013.

Хорхе Луис Борхес: Самоубица

Гроб Хорхе Луис Борхеса у Женеви

Самоубица

Неће остати у ноћи ни једна звезда.

Неће остати ноћ.
Умрећу и са мном збир
Неподношљиве васионе.
Избрисаћу пирамиде, медаље.
Континента и лица.
Избрисаћу нагомилану прошлост.
У прах ћу претворити историју,
У прах праха.
Посматрам последњи залазак сунца.
Чујем последњу птицу.
Никоме ништа не завештавам.

Хорхе Луис Борхес

Мирослав Б. Душанић: У УЛОЗИ ПАСТИРА

Мирослав Б. Душанић: Несрђен парк у Хилдесхајму

Сужањ истине

Кад се смрачи, сан постаје као љута
звијер. Неукротив. Непредвидљив. И
похлепан. Тражи своје жртве — И све
буде подређено том тражењу. Ако се
смрт не забиљежи, све је безнадежно.
Трудим се, да останем стално будним.
Ако ме ноћне утваре преваре, ко ће да
открије завјере и тајне нових гробова?

Усуд

Нема прокрчених путева. Лутам заједно
с вјетром. Корак ми тежак. И несигуран.
Носим крст Истине. Нећу да га спустим.

Матеја Душанић: Са једог игралишта у Београду

Умјетност

Гледао сам како умире — Сједио је на
кревету. Узвишеног израза патње.
Мирно пућкајући лулу.

Опијело

Сандук. Мала црквица у Химелстиру.
Лице спокојно. Непомично. Као кип —
Друкчије не би ни приличило. И поред
свих тортура остао је слободан човјек.

Мирослав Б. Душанић

Милош Црњански: Химна

Химна

Немамо ничег. Ни Бога ни господара.
Наш Бог је крв.

Завејаше горе мећаве снега,
Несташе шуме, брда и стене.
Ни мајке, ни дома не имадосмо,
селисмо нашу крв.

Немамо ничег.
Ни Бога ни господара.
Наш Бог је крв.

Расцветаше се гробља и планине,
расуше ветри зоре по урвинама;
ни мајке, ни дома, за нас нема,
ни станка, ни деце.
Оста нам једино крв.

Ој.
Она је наш страшан понос.

Милош Црњански

Крајем 20-тих година

субота, 9. фебруар 2013.

Мирослав Б. Душанић: С друге стране свједочанства

С друге стране свједочанства

када снове своје заборавим

кад прежалим прохујала љета

кад ми тијело из гроба устане

кад се на југ вратим једног дана

кад се нађем пред кућом незиданом

кад отворим врата забрављена

кад загрлим умрлу родбину

кад прегледам слике којих нема

кад ишчитам писма неписана

кад зажелим одмор од ничега

кад прошетам стазом загубљеном

кад удахнем под крушком посјеченом

кад отворим књигу нештампану

моје пјесме никад не срочене

и прозборим језиком немуштим

Мирослав Б. Душанић

Сара Душанић (Sara Dušanić)

четвртак, 7. фебруар 2013.

БЕЛАТУКАДРУЗ: MOARA PARASITA

ISBN: 978-86-7315-073-4

Тужна је судбина Цветајеве, Пастернака
и свих оних који нису писали за савременике
већ су се директно обраћали потомцима
Вратио сам се Овде где
Стражари ноћи
с магнетским копљима
надзиру круг
Света
И када сам заиста провирио
на мрачни таван
било је толико паучине
гушће од калуђерске браде
Прашина је била дебела и згодна
да се по њој оре
од јутра до мрака
И било је пуних најлонских кеса
признаница, диплома, похвала,
зарђалих кашика
Читавих свежњева
Преписке с нечастивим
И један прави змај
са Далеког истока
коме су мишеви
начели огњени реп
Секао сам паучину
као саће дивљих пчела
И подизао црепове
Пљуснула је светлост
Са светлошћу је почело
просецање кроз мрачну шуму
Буђење новајлије
Сва спавања личе једна на друга
а свака несаница је различита
Ово сам нашао
у најмрачнијем делу тавана:
Све таблете
које баба није попила
све шприцеве којима је нису боли
све пропуштено
све срушено
све промашено
и запетљано
све што се враћало
као несаница и кошмар
Зло је огромно,
али није у људима безгранично
Бог је навалио на читаве генерације
огромни терет
неред, мрак и ђубриште
И механички ритам распадања…

(MOARA PARASITA, стр. 9 - 11)

Нека пред тобом сви људи буду једнаки...

@ by Библиофилско Друштво Републике Српске

«Нека пред тобом сви људи буду једнаки с обзиром на добро дело. Јер, на тај начин можеш и недостојне привући добру.»

Преподобни Исаак Сирин

среда, 6. фебруар 2013.

Мирослав Б. Душанић: Сањар слободе

Предјел у предграђу Суботице

Сањар слободе

Због чега јесмо само јалови спавачи?

Крв низ лице и врисак. Пред зору. Очи
на длану – Нож за рибу. Камен. Кости.
Црне птице на збуњеном хоризонту. У
срцу мрак. А земља се и даље окреће.

Празнине. Пустиње. Лажне вјере граде
свијет. Ломни смо као сасушен цвијет.
Без заноса. Без плама. Без наде. Због
којег је свако постојање непотпуно –

Беспућа. Звијери око скелета. Враћају
вријеме уназад. У пакао. Чудовишта и
отровне шкорпије. На уласку у наша
дворишта. И баш нико да се постиди.

Мирослав Б. Душанић

Петру Крду: Пољубац младе срне

* 25. септембар 1952 † 30. април 2011

Пољубац младе срне

Сањам је сваке ноћи у три сата
Љуби је у уста млада срна
У предугом путовању
Од једног годишњег доба до другог

Када мртви маме живе
Да им дођу
И подстичу друге
Да их накратко замене

Рећи ћу вам да је смрт
Једне ноћи доиста била злоћудна и кратковида
Моји укућани су се једва пробили
Кроз њене урлике
А само је мајка кротила ставове
Неизвесности

Не плаши се смрти моја мајка
Она само разгледа усамљене одаје чекања
Тихо да не пробуди два заљубљена коса

Зато је гледам како у три сата
Одлази на другу страну да преброји претећа питања
Оних који су победили поразе

Сведок сам али нисам кадар да разјасним
Пољубац младе срне у предугом путовању
Од једне зиме до другe.

Петру Крду

уторак, 5. фебруар 2013.

Mihail Chemiakin (Михаи́л Михайлович Шемя́кин): Homage to Picasso III

@ by Mihail Chemiakin

Мирослав Б. Душанић: Покопали су те и прије него што си умро

* 01. 08. 1948. † 11. 12.2008.

Покопали су те и прије него што си умро

(Реаговање на кратку вијест да је 11. децембра 2008. године, у болници Касиндо у Источном Сарајеву, умро велики српски пјесник: Бранко Чучак. Које ли срамоте, „Глас Српске“ га удостоји само с једном сликом и шест кратких реченица.)

Нисам раскошан.

Читају ме као новине.
Бранко Чучак

Није пријатно сазнање да си читан као новине
За једнократну употребу

Да су те заобилазили, јер у српској књижевности
Нису хтјели, или нису знали гдје да те уврсте
А и ти си им се земљаче, био заинатио
Ниси уљепшавао ријечи из душе истиснуте
И ниси брусио, него си их онако сирове
Како си дисао, провокативно исписао
А с никим се уортачио ниси, нити се обезбиједио
Ни с писцима, ни с књижевним критичарима
Ни с људима од власти
Остао си на вјетрометини у нашој отаџбини
Осамљен и скрхан, горе него ја у изгнанству
Јер ја сам жив и сит, а ти си умро гладан
И мени је много лакше, иако ме не читају
И не знају да постојим
Ја могу да сањам дјечачки наивно
И да се још увијек надам како долази ново
Вријеме, и да ће објективан неко, да ме открије
И то је оно што ме тјеши док пишем
А тебе су мој земљаче, изречене ријечи
И за живота књиге објављене, увјериле
Да се све врти око новца и власти
И да се на прсте броје они, којима је до Истине.

Мирослав Б. Душанић

понедељак, 4. фебруар 2013.

Autorengemeinschaft ProLyKu

Baseler Buchmesse (2006)

Herr Günther Moro, mein Zigarrenfreund mit seinem unverwechselbaren Wienerdialekt, Seele und Kraftwerk der Autorengemeinschaft ProLyKu, fehlt mir sehr… Er ist in ewigem Schlaf. Mit ihm ist auch unsre Autorengemeinschaft eingeschlafen.

Schlafe mein Freund, schlafe… Ich komme bald und wir holen nach: Wir rauchen eine, vielleicht zwei Zigarren, und gemeinsam schweigen…

субота, 2. фебруар 2013.

Мирослав Б. Душанић: И ову ноћ сам остао будан

И ову ноћ сам остао будан

по жељи моје супруге
за вечеру сам припремио прасећу џигерицу
на мој начин: пикантну, динстану с луком,
с печуркама,
с кришкама јабуке, свјежим чилијем
и зачињену крупно мљевеним бибером,
листовима менте и босиљком
тек на крају додао сам ситно сјецкан першун
и нешто соли
прије тога џигерица је одстајала у маринади
начињеној од маслиновог уља,
течног меда,
ароматичног сојиног соса и квалитетног
италијанског сирћета

и док сам полако као и увијек спремао јело
примијетио сам да све слабије видим
да су се ожиљци од операција нагомилали
да боле на сваку промјену времена
а данас је лила ситна киша
сијевало у кољенима
грмјело уздуж кичме, затезало мишиће
и прсте сам теже него обично покретао
данас нисам ништа посебно написао
прочитао сам пар текстова од пријатеља
у интернету
и то с великим напором
и двије три пјесме, тек толико
да скупим снаге и овај дан приведем крају

три сата послије поноћи, још увијек сједим
у дневној соби, никако да одем у кревет
палим цигарету једну за другом,
сан не долази, болови не престају,
надиру у таласима, кидају —
и кидају, и кидају
као да нисам ни узео морфијум

у кухињи на столу је остао да лежи нож
с траговима крви
не знам зашто га нисам опрао...

02. фебруар 2013.

Мирослав Б. Душанић