Слободан Стојадиновић - Чу Де: Шта чека Ниш

*02. мај 1948  † 11. април 2011.

Шта чека Ниш

Десет година сваког месеца бацам
две недеље у Нишаву књиге исписе

али нико не покваси ни ноге
а камоли да се удави због поезије

Чека Ниш да Американци почну бацати
новац падобранима и нема Нишлије
који није набавио бар једног слугу
са истока да уместо њега скупља доларе

Можеш у Нишу изгубити главу
на улици или у кафани али се нико неће
сагнути по њу чак и ако има златне
минђуше на језику и да нема странаца
који подучавају демократији и брзом плачу
играло би ко зна колико Ћеле-кула
на сваком ћошку уз рок-рак музику

Путниче који пролазиш кроз Ниш
не чуди се што домороци с тобом неће
говорити српски: ти српски говориш боље
од њих а они твој језик више воле од тебе
Не бој се ничега чујеш ли чувену нишку
максиму: "Купи прасе да га јебем. Јеба га оно липса."

Путниче док пролазиш кроз Ниш
не плачи иначе смејаће ти се путовање
кроз себе. Где год да си стигао ти се тек
спремаш за трку са заборавом.

Слободан Стојадиновић - Чу Де

Поздрав свим колегама КК Брчко дистрикта!

Криво је трајање

У оковима круга мртва ишчекивања

Треба записати ову празнину
И ћутати све док ме не удахнеш

Ријечи су давно срочене на великој сцени

Али страхови нас нису убили

Чак ни онда када су нам у сумрак
Сахрањивали пријатеље

Сад ми се чини да смо знали

Да сунце над градом није сијало за нас  

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Новоурбани пјесници

(Барселона/Шпанија)

Новоурбани пјесници

гдје год им чамовала дјетињства
гетоизирана на периферији
неког малог града
или у глибу сеоског сокака
нови пјесници су урбани модернисти
у загрљају мрачних солитера
њих привлачи звук мотора и звоњава
плочника испод лакованих ципела
они су интелектуалци
без фолклорних мотива
не хају за традиционална помрачења
и опсесије
одбацили су молитве предачке
вјеру и бдијење
и све им познате Богове
док медитирају клечећи пред гуруима
духовност црпе из себе самих
из свог зноја са плочника
они су пјеснички револуционари
они су гневни јахачи апокалисе
и најављивачи новог времена
замахују пером као мачем
сасијецају ријечи просте и ријечи домаће
убијају ту глупост свакодневице
низајући филозофске бисере
у само њима разумљиве урбане стихове

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Сиво је, сиво и...

© by Stephan Opitz

Сиво је, сиво и...

                          сину Давиду

сивило предјелом загосподарило
нема сунца да прошета друмовима
тијесним
да посјети врбаке на обали ријеке
гдје ли само скита
сад кад хоћу у пјесму да га смјестим
у пјесму љубавну
у њену косу
у њена њедра
да се купа у бјелини
да се постиди и црвени
с маковима дивљим
кад види чипке како грле бедра
о сунце гдје си залутало
гдје си се изгубило
сврати да те славим
у пјесму ставим
зар не видиш гране огољене тужне
сивило се распрострло
осилило
а она нема времена да чека
већ пакује кофере за предјеле јужне

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Милан Грбић: Над Београдом

© by Blanca Juan Palau

Над Београдом

моје љубавнице су улице
километрима дуге
понекад суве
влажне
крваве
опечене Сунцем

двоје избеглица
убица паклених лица
поред реке уз клокот вековима ћуте

здраво Маријо
реч погрдна те је испратила
док си бежала

и све је на продају
јефтине жене
велике порције
јефтина храна
долазе људи са хиљаду страна
да оставе семе
док их Црно море гута
падајући са последње станице вечног града
а река коси и мути
гута и избацује

комесари ћутке уче историју на пољу размишљања
не враћа им се
убили би се
убили би
а ти Маријо после толико поздрава
немо гледаш
и данас је град пун риђобрадих

још Џингис Кан да устане
и избаци муљ са измлевеним костима
благом
моштима
и каже
врати се у тишини

какве би шамаре Дунав поделио
какву би мемлу избацио
из тонућег Дорћола

где су
где су моје љубавнице
где си Маријо
спаси Београд

Милан Грбић

Милица Краљ: Осећање света

Осећање света

Једна испод друге
нанизане на уже бесмисла
у савршеном реду

кутијица за пудер
венецијанско огледалце
игла којом вешта шваља
распаране ивице саставља

два листића калопера
свела
(светлост их драгом завела)
канија црнокорастог ножа
угасли сјај топаза

једна по једна
суза у следу
отворене напуклине попуњава

одсуство повратка одлазећег
чије кораке покривено огледало проказа

Мој Господе!

Милица Краљ

Мирослав Б. Душанић: Златно теле

Мирослав Б. Душанић

Златно теле

(хармонизација на интелектуални начин)

понекад је био дремљиви филозоф
посматраo би непрегледни снијег
чекао да се смркне
и патио од тешке меланхолије
у маничној фази писао је писма на
многобројне адресе
очекивао да се смилују или сажале
његов избјеглички живот
о земљи је говорио неодређено
тек толико да домаћину опипа пулс
а онда су се брзо сложили
признао је да то није његова земља
да то није његово небо
одувијек га нервирала златна боја
у православном орнаменту
преласком на другу страну постао је
умиљато и златно теле
и није му тешко да сиса двије краве
понекад жали што пише на српском
а не на неком од свјетских језика
та слабост потраје само на тренутак
као интелектуалац брзо је одагна
зна он добро да нико није перфектан

Мирослав Б. Душанић

Давид Албахари: Лудвиг

ISBN: 9789549655452

Најтужније од свега је уверење тих наводно правих Београђана да живе у велеграду, сматрајући да град постаје велеград тиме што има два милиона становника, а не увиђају да је Београд, заправо мало место, варош, паланка која је прерасла своје границе а у суштини остала иста. Нема града у којем је саморекламерство толико на цени као у Београду. Све можете да доведете у сумњу у Београду, али не и саморекламерство, тако да она особа која жели да успе у Београду мора пре свега да буде изузетно вешта у саморекламирању.

Давид Албахари: Лудвиг

Најтужније од свега је увјерење тих наводно етаблираних писаца да могу да напишу свакакву глупост, а да се не плаше, да ће неко на њу да реагује. А ово горе написано је тако уопштено и „љигаво“, и може да се тврди за било који велики град на свијету, не заобилазећи ни Берлин, ни Њујорк, ни Токио... Да би господин Албахари био успјешан, нпр. у Берлину, мора добро да поради на свом „саморекламерству“, или у бољем случају, да има неког (најчешће плаћену агенцију) који ће га „пропагирати/рекламирати“, као што то уосталом има и сваки успјешан Нијемац...

Е сад, друго је питање зашто је он горе поменуто написао... У то нећу да залазим!

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Снови, визије, опсесије и помрачења

© by Милош Поповић

Снови, визије, опсесије и

помрачења

(фрагмент)

и стојим пред огледалом

молитве предачке сричем

и бајалице

са усудом неизвјесним

страх од празнине је битка

ко сам ја

у глуво доба свакe ноћи

искрадем се на прстима и

ходочастим у лику еремита

и дрхтим у пространству

васионе

улазим у њене непознате

предјеле

храст судбински тражим

и извор воду

за посмртне ватре обећану

земљу

и за под узглавље хладни

камен

за вријеме кад ми се зјенице

заувијек помуте и свену

распоређујем ријечи и

слажем исањане снове као

коцкице

слиједим очев наук о бакљи

и кошмару

сморене душе су изобличене

сјенке и с временом постају

празнине

сачувај ватру говорио ми је

и најмања жишка одагна

вукове

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Појежанске слике (фрагменти)

(Слике из Појезне – фрагменти)

крв наша зрнца паганска носи

прастаре опсесије предачке

у изворима се виле умивају

огледају своја бијела лица

прије но што танане и витке

заогрну бистру мјесечину и

у коло ухвате испод јошика

или зором уморне и сретне

заспу у миру жалосних врба

и жбуновима горских лијески

у прелијепим воћњацима мајке

с чежњом у крошње зуре да

открију и уберу златну јабуку

за живот вјечни рода и порода

а очеви сасвим озбиљни и тихи

Бога Дажбога славе у забрану

приносе му врућу медовину

земљу шкропе крвљу жртвеног

пијетла за темеље кућа наших

у доловима автика израста и

цвјета и оструга испреплетена

својим оштрим трном пријети

ту ноћу док село у сан понире

дрекавци ричу и израњају авети

у глуво доба кад не поје пијетли

и кад мјесец са неба не свијетли

састају се силе нечастиве

на саборе о злу да диване

којом муком и невољом љутом

да нас страве да нас обезглаве

у врзино хватају се коло

на мјестима гдје се пути сијеку

зурле су им људске цјеванице

а добоши наказне лобање...

Мирослав Б. Душанић

Дјевица вила

На прелазу код Душанића вира
Видио сам како се виле купају
И бијело платно на рамена замећу

Гледајући у празвук тишине
Испод јошика у хладовини
Једна ме је вила опчинила

И док су се остале кикотале
У паучинасто тихо изчезавале
Она ми приђе и шапну на ухо

Слушали смо пјесму цврчака
По дану се на сунцу лицкали
Ноћу бисере у води сакупљали

Три дана и три ноћи поред вира
Не знадох како сам ту заноћио
Бијаше дјевица а ја усхићен

Док се на перилу рубље испирало
Снажан и расположен младлачки
Скочио сам у вир бистри и дубоки

Тражио сам на дну вилу дјевицу
У паучинасто бијелом огртачу
Али пагани су је већ давно одвели

Над Драшаном су је често виђали
У бјелини како сузама умива лице
Док драгог у бисерима ноћи тражи

Савко Пећић Песа

Јела Спиридоновић Савић: Пергаменти (фрагменти)

*11. 01. 1890  † септембар 1974.

Пергаменти

(Нашао и превео брат у Христу Стратоник)

                      нашем Исусу Христу.

                      У манастиру Ватопеду

                      Године 1194. у Господу

Господе, седам година је прошло,

седам година дуги,

а ја не прођох

као други

у свој Твојој Слави

још ми се не јави Ти

Господе… (…)

Заборави на себе

и спас сопствене душе,

и док народи се у незнању

и црној мржњи гуше,

и један другог гони,

и један другог руши.

Ти у твојој ћелији уској

пиши просте

вечне речи,

што од душе иду души…

Векови ће проћи

и људи ће нови доћи

и рећи:

“Колико времена већ прохуја”

а волеће увек ко и стари

само просте, искрене ствари:

мирис цвећа,

пој славуја,

Ти буди

та искрена проста Реч,

па у место бриге

за душу своју

и вечна неба,

ти чини

што другоме треба:

лечи где боли,

и воли.

То ти је моје

цело завештање.

У љубави је најдубље Знање.

И ја седим у ћелији уској

и пишем с дана на дан

док ми Лепота

прозоре пљуска,

ја сам као малена златна љуска

а живот је сав ко Сан.

И  писаћу тако дан по дан,

слагаћу атом на атом,

да ли ћу икад постићи

да саградим Ти велики дом,

огромну катедралу?

Ти видиш Боже

способност ми малу

а велику Љубав моју.

(…..)

Јела Спиридоновић Савић

Љетно рачунање времена

(опомена Гласа Српске)

Мирослав Лукић: НЕПОСЛАТО ПИСМО

© by Blanca Juan Palau

НЕПОСЛАТО ПИСМО

Не, нећу да пошаљем то писмо које сам написао, 
јер писати неком после осамнаест година, 
или после само три године, 
значи писати непознатом и равнодушном -
некоме коме је свет и успех преча ствар.
Најгоре је имати илузију о старим пријатељима.
Већина мојих пријатеља припада оном свету или забораву.
Нестали су у пепелу, и не могу се појавити подмлађени
из пепела…
Нису више ни страшила… Страшила у пољу.
Циганке из Комше, што лове рибу у реци
рукама, као Индијанке у филмовима,
искреније су од… Могу да им довикнем,
да се нашалим мрсно… И неће ми узети за зло…

Мирослав Лукић

Мирослав Б. Душанић: Пјесничко брвно

Матеја Душанић

Пјесничко брвно

губим  драгоцјено животно вријеме
чисти садомазохизам
чак су и неке анкете вјеродостојно
показале

да је сасвим бесмислено вјеровати

да поезија премошћује новонастале
провалије

платонска заљубљеност учини ме
слијепим
а историја нас стално разувјерава
да се свијет не брани лијепим —
ни ријечју ни сликом

ко је то у нашој земљи био и остао
великим пјесником —

читамо често о наградама —
кажу да имамо добре савременике
али који нам од њих отвори видике
шта понудише осим мача и плача...

Мирослав Б. Душанић