Осветићу људе
Распеваћу у очај старе васионе,
Тренутак што цвили, дане који звоне,
У сазвучје живих укобићу рез.
Заробићу слатке бројеве и споне
Искривићу бића да се болно склоне
У ситног иверја утрнули вез.
Кроз правило шаре, кроз занос поретка
Преболећу значај краја и почетка
Ускладићу прекрој и претанак бод.
Осветићу људе: грозничавог претка
Збуњеног потомка: у бунцања јетка
Расплинут, развијен опчињени род.
Разгаљених снова недозвање бујно
Сломљених полета надање узрујно
Односа и сржи занесени склоп
Нек се залелуја, згранут, једва чујно –
И ко танка пара нек ишчили рујно
Безбројног искуства преображен сноп.
Станислав Винавер
