Мирослав Б. Душанић: Извињење

© by Eagle S.

Извињење

не љути се пријатељу
што се већ годинама тумара и лута
у предјелу гдје сам
нема ни стазе а камоли знака од пута
нема ништа
као да сам у Зони Страшног Суда
свуда коров и ђубришта
извори пресахли нигдје им ни трага
а ипак он буја и ниче
и простор осваја – која ли га то снага
гура и подстиче
да ли од самог Врага

притиснуо мирис трулежи
и с висине неке гојазне и моћне птице
устремиле се на моје очи
на моје уши
изнаказиле ми тијело и лице
и признајем да сам посустао
можда сасвим и одустао
ово трагање ме уништи и смрад угуши

Мирослав Б. Душанић

Светлана Живанов Банду: Две усамљености (Темишвар, 2001.; избор)

Кад из душе
оде задњи гост
кад храброст
оде да спава
распори кофер
и извади хаљину црну.
Да могу
тамом да се обучем.
Оном вечном тамом
што мирише
на тамјан.

Долазе дани тишине.
Једно лице губи
се у магли.
Затвори врата
и отвори душу
и пусти
да јури низ
пусто поље.
Дозволи да те
хладне руке
поново нађу,
док девојка
губи невиност
док старица
умире.

Шта још да делимо?
Љубав је одавно подељена,
а сто и столице
су инвентар
без душе.
Не вређај време
јер стихови ми
од бола
оглувише.
И знам
да крвариће дуго
у времену ране.
Па шта?
То су моје
ране.
Само моје.

Нађеш ли се
у мојој реченици
веруј ми
то је
случајност
коју сам
годинама
чекала.
Све је случајно.
Све, сем бола.
Он је намеран.

Имена ми мог српског
и имена ти твог издајничког.
Плаче крв у венама мајке твоје
Поносно је срце моје српско
Згажено је име твоје издајничко.
 

Мирослав Б Душанић: Помрачење

Матеја Душанић

Помрачење

Све је изгубљено и отуђено

Сигурност је још само тиха слутња

Блудници исцртавају скице с нашим ликовима

Вјетрови односе срж нашег постојања

Преко планина и преко мора

Преостала нам безначајна нада

Осуђена на умирање

И узалудна чежња за људскошћу

Друштво се претварило у кружоке психопата

Створена је једна нова религија

У којој смо ми и наши животи ништа

Благословен да си Господе

Смилуј се ...И буди милосрдан

Обзнани нам зарасле стазе и скривене путе

Које заслијепљени више не видимо

И учини да поново будемо нормални

Мирослав Б Душанић

---------------------------------------------- Напомена: Није ово пјесма, него забиљешка... волио бих да од овог материјала никада не направим пјесму...

Објављено: МОЛИТВА ЗА ЉУБАВ, Друштво за очување баштине (ДОБ), Гацко, 2015. 

Мирослав Лукић: Спрам пламена свеће...

Спрам пламена свеће...

Љуља се сенка наслона столице,
као катарка брода;
нисам, малопре, видео своје лице.
Није ми жао изгубљене самоће,
већ самопоуздања.
(Гадим се - изрода!)
Лица људских је све мање -
наличја све више.
Схватам шта је поткопало
моје самопоуздање.
Наказност љубавног чина

налегне на биће као трзај хаубице.
Љуља се, љуља сред мора тишине
сенка наслона столице...

(10. децембар 1989. Око 2 часа ноћу.)

Мирослав Лукић

Станислав Винавер: Осветићу људе

Осветићу људе

Распеваћу у очај старе васионе,
Тренутак што цвили, дане који звоне,
У сазвучје живих укобићу рез.

Заробићу слатке бројеве и споне
Искривићу бића да се болно склоне
У ситног иверја утрнули вез.

Кроз правило шаре, кроз занос поретка
Преболећу значај краја и почетка
Ускладићу прекрој и претанак бод.

Осветићу људе: грозничавог претка
Збуњеног потомка: у бунцања јетка
Расплинут, развијен опчињени род.

Разгаљених снова недозвање бујно
Сломљених полета надање узрујно
Односа и сржи занесени склоп

Нек се залелуја, згранут, једва чујно –
И ко танка пара нек ишчили рујно
Безбројног искуства преображен сноп.

Станислав Винавер

ПЕТЕР ХАНДКЕ

«"Увек сам бивао обогаћен, југословенски па и српски проблем ме је изнутра чинио богатим", рекао је Хандке и поручио "нисам био ничија жртва српски народ је жртва".»

Стојан Богдановић: О ДА

(Блогери знају: КЛИКНИТЕ СЛИКУ!)

Мирослав Б. Душанић: Постанак пешчаре Делиблатске

Постанак пешчаре
Делиблатске

оросила трава
на уранку
роса роси
и сунцу пркоси

сву ливаду
сваку њену травку
заокитих у бисере
сјајне

горске виле
љепотице бајне
да ме хвале
и да ми се диве

да проносе моћи
моје тајне
на крај свијета
небу под облаке

кад то чуло
сунце са висине
наљути се
те упути зраке

са пламеном
сагори ливаде
и претвори росу
у камење

ситан пијесак
гдје год око сеже
дању гори
а ноћу се стеже

да се знаде
ко моћима влада
ко пркоси
од ватре настрада

Мирослав Б. Душанић

Фотографије © by Срђан Адамовић: Делиблатска пешчара

Ђорђо Сладоје: Пјесме

Нема нових песама (фрагмент)

                       Новици Тадићу

                             2.

Нема нових песама - ни за лека нема

Ко да је на речник пала анатема

Залуд их дозивам враћа се тек јека

Засветлуца само смола неизрека

Нема од заклетве колико под нокат

Из свега ме гледа месец нем и окат

Не разуме срце нити душа схвата

Лозинке из магле смућенога јата

Са хартије веје глуво сипко мливо

Ћути и гавран ког сам преписиво

Ни словца љубве ни на рану привит

Скочањено перо а разводњен дивит

Читаоче праштај жалим критичару -

Нема уредниче да даш град за пару

Мирослав Б. Душанић

Вавилонска фуснота

Једна глава -
Хиљаду језика
Али ни на једном
Молитву не чујем
Само урлици
Вапаји
И скика
Чији се ехо враћа
И у душе глуве
Е ја се не звао Бог
Ако вас не сапнем опет
У једно једино слово -
Ко у ћилибар муве.

© by Blanca Juan Palau

Сви ћете ви једном писати поезију

И мада јесмо нишчи иако живимо псећи
Сви ћете ви једном на нашу страну прећи

Када у души стисне а знам како то стишће
И ви ћете на ветру ловити риму за лишће

И речи – пијавице привијат на убоје
Чим пчеле очаја почну у срцу да се роје

Неће вам бити до тог да с нама збијате шале
Јер куд ће ваше кћери и сестрице оцвале

С ким ћете вино пити и ругати се књазу
Осим са овим што су огрезли у поразу

Зато пуне су кесе и бисаге и црева
Али души је мало – она би и да пева

А ми већ горки од царске мрзовоље
Процедићемо јетко – могло је то и боље

© by Blanca Juan Palau

“Обесмишљавање стиха“ 

 “Обраћање тужног песника“

Владислав Петковић Дис: Прoстo имe / Владислав Петкович‐Дис: Простое имя

 

Прoстo имe
 

Крoз мojу душу прoшлa су двa рaтa,
Двa стaрa oрлa зaвeтa и слaвe,
Прoшлa су црнa, зaсићeнa jaтa,
Пaли крстaши и зaстaвe прaвe.
 
Крoз мojу душу прoшлe су свe трубe,
Дoбoши, пeсмe и крвaвe сeчe,
Иљaду срцa штo гину и љубe,
Дaн пун грoбoвa кao звeзда вeчe.
 
Крoз мojу душу прoшли су пукoви,
Eпoлeтe, сaбљe и шињeли сиви,
Oгaњ и jуриш; и joш нoви, нoви,
Jунaци мртви и jунaци живи.
 
Крoз мojу душу прoшлe су свe вoдe,
Крвaвa пoљa и умрли крици,
Брeгoви, клaнци, стeгoви слoбoдe,
Бeли крстoви, свeтли рaњeници.
 
Крoз мojу душу прoшлa су стoлeћa,
Њих пeт нa брojу, с тoпузoм и ђoрдoм,
Спaљeнa лeтa и мртвa прoлeћa,
Пoдигнут нaрoд сa љубaвљу гoрдoм.
 
Крoз мojу душу, прeкo стрaхa, рaнa,
Прoђe пoбeдa, вeрa, нoви зрaци,
Oсмeх и лицe зoрe дoбрoг дaнa,
И прoстo имe: сeљaци, сeљaци.

Владислав Петковић Дис

Простое имя
 
Через душу мою две войны прогремели,
Два старых орла завета и славы,
Стаи чёрных стервятников пролетели,
Крестоносцы и стяги витязей правых.
 
Через душу мою прогремели все трубы,
Барабаны и песни, и кровавые сечи,
И тысячи сердец, что гибнут и любят,
День полон гробами, как звёздами – вечер.
 
Через душу мою полки прошагали,
Сабли, эполеты, шинели полевые,
Огонь и атака; и снова вставали
Мёртвые герои и герои живые.
 
Через душу мою протекли все воды,
Кровавые поля и умершие крики,
Вершины, ущелья и знамёна свободы,
Белые кресты и раненых лики.
 
Через душу мою просвистали столетья,
Пять их по счёту, с саблей – на орды,
Выжженные вёсны и мертвые лета,
Восставший народ, любящий и гордый.
 
Через душу мою, против страха и горя,
Новой победы проступают грани,
И улыбка, и вера, и добрые зори,
И простое имя: крестьяне, крестьяне.

Владислав Петкович‐Дис
/Перевёл Андрей Базилевский/

Гордана Ђилас: Посета

Посета

Стигла сам прва
хтела сам да мало
поразговарамо насамо,
пре него што пристигну
ојађени и унесрећени, па
за њима они што воле
такве да гледају.
Излазак сунца је био,
као и увек,
неочекивано леп
и увек у некој свечаној
тишини која
ти пружа осећај да си
другачији и посебан.
Ето, дан је већ и морам
свакако да се определим
на коју ћу страну.
Али сама чињеница
што сам тако рано
била ту довољно
говори сама за себе.

Гордана Ђилас

Мирослав Б. Душанић: Успутна забиљешка

Матеја Душанић: Црква Св. Димитрија - Лазаревац

Успутна забиљешка

на кога да се пожалим и позивам
како да вратим вријеме уназад и чему то
... избјегавам ријечи клетве
прејаке су то ријечи
и без њих је око нас превише пустоши
не призивам ни свједоке
ту непрегледну колону мртвих лица
више се плашим њиховог доласка
од гњевних погледа џелата
шта да им кажем кад се сретнемо
како да правдам своје постојање
радост и игру моје дјеце
а њихова и данас лутају свијетом
и никако да се удоме и скрасе
како да се исповиједам и причам о човјеку
који је избјегао и још увијек бјежи
о његовом кукавичлуку
и даноноћном ишчитавању молитви
за спас сопственог тијела
док су њихова касапили и гурали у поноре

Мирослав Б. Душанић

© by Атеље Серафими

Мирослав Б. Душанић: Страх

© by Blanca Juan Palau

Страх

рађа се поново та ријеч
заборављена
и одавно окована рђом

та ријеч демона
излази из тишине ноћи

и изједа будућност наше
дјеце

(фебруар/март 1991.)

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: О пропасти једног српског мита

Матеја Душанић: Ћеле-кула

О пропасти једног српског мита

слушам посљедње вијести дана
изгледи Србије да сачувају Србе на Косову
нису више никакве
свеједно је да ли казаљке на сату стоје
или се покрећу
не помаже ни псовање бивших а ни
садашњих политичара
ни демонстрације пар стотина патриота
у центру Београда
и нове анализе и бивша пророчанства
све је бескорисно
зар је једино рјешење да погнемо главе
и дозволимо да нам ставе омче
онако колективно
замишљам те сцене и нелагодно ми
не због омчи
стидим се наших предака који би – знам то
добро – ако ништа друго
имали још мрвицу храбрости
да џелатима пркосно пљуну у лице

Мирослав Б. Душанић