Гордана Тодоровић: Пролеће и снови

Пролеће и снови

Кад сањају птице и ја, песник, сањам,
кад крошања славолука беле крунице миришу,
снове, срце и реч у свет ја урањам
и мирис ко бескраја зов среће удишем.
 
Птице цвркутом граде гнездо и за мене,
за непознате облаке љубави неба;
ко ласта од бескраја гнездо да плетем треба,
да ми снови ко суморнозлатно јесење лишће
не увену.
 
15. IX 1972.

Гордана Тодоровић
(Бдење; Сврљиг, бр.2, година II, мај 2003.)

Кључ мира

Новости, 10. октобар 2010.

Arthur Sze: Ghost Letter

Ghost Letter

Thlopthlocco, thlopthlocco: you once described
rain striking earth with this sound, and now,

rummaging through a stack of postcards, I stop
at Letter Ghost, flip it open—nothing’s inside—

and, in the freefall of white space, I parse
if you’re among the living. The first writing

of yours, sparked by this card, was in the voice
of a woman posting a letter from Jonestown,

while your last email, 24 March 2003,
intoned, “Minute to minute, my condition veers.”

I have no idea what Klee thought in 1937
when he mixed pigment, chalk, and starch,

painted, on newspaper, the cream-colored back
of an envelope, then drew a curlicue face.

Did you ever return to Homer to watch murres
nest on islands in Kachemak Bay? Ann,

no news of recovery arrived, but you left
this word that devours silence, envelops zeros.

© by Arthur Sze

Katsushika Hokusai: Old Fisherman Smoking his Pipe

(c. 1835)

Милан Ракић: БАЛАДА О СРПСКОЈ ПОЕЗИЈИ

БАЛАДА О СРПСКОЈ ПОЕЗИЈИ

Чијој ли си души блиска,
Коме срцу ведрa нада,
Ти данашња песмо млада,
У којој се глупо тиска,
Ко гомила са парада,
Извештачен бол и вриска?
Национално тле сад влада.

Колико си данас ниска!
Уметничког нема рада,
Стих ти рамље, ритам страда,
Стоји празних речи писка,
Мрцварених, пуних јада:
Место „иште“, пишу „иска“.
Национално тле сад влада.

Један другом руку стиска,
Припрема се маскарада,
Књиге су им, свака лиска,
Пуне једа, зла и срама,
Ко каљуге светског града.
Кад се талент својски спљиска,
Национално тле тад овлада.

Посвета Франциски
Теби песма, о Франциска!
Немам више слик на иска:
Опрости ми јер знаш сада
Национално тле да влада.

Милан Ракић 

(Copyright © by Јован Пејчић и Балкански књижевни гласник – БКГ, 2006.)

Allison Lee Flom

© by MINETTA REVIEW (Fall 2012)

© by MINETTA REVIEW (Fall 2012)

Мирослав Б. Душанић: Жеља

© by Blanca Juan Palau

Жеља

вјетар разноси ријечи
ријечи горке
ријечи вољене
ријечи брату и сестри
упућене

мој род немоћно
очекује чудо године
осуду породичних свађа
и подјела
оглашавање звона
пјесму косова
цвијет шљива и божура
упаљене свијеће
убице кажњене и мртве
мртве опет оживјеле
мајке утјешене
смрт превазиђену
успон на небо

топлоту родитељског крила
и загрљаја

Мирослав Б. Душанић

Радомир Андрић: Неусклађености

Неусклађености

Разбарушена коса несумњиво казује
колико је овог пролећа драматичне
неусклађености између потрошеног
романтичког заноса и нове поетичке
хладноће на ветровитим улицама
уопште човек чини шта хоће
а највише оно што мора загледан
у небеса ослоњена на позлаћене
куполе и штитоносне крстове
у руци Василија Блаженог
заиста је тешко у Москви без чешља
божјег још теже без свежег капитала
испред бљештавух продавница
пуних илузија о срећи притајеној
ту негде недалеко иза угла
на ветрометини мањој

Радомир Андрић

Владислав Петковић Дис: Наши Дани

Наши Дани

Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подиго се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пороци.
Развило се црно време опадања.

Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали
Постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали.

Покрадени сви храмови и ћивоти,
Исмејане све врлине и поштење,
Понижени сви гробови и животи,
Упрљано и опело и крштење.
Покрадени сви храмови и ћивоти.

Закована петвековна звона буне,
Побегао дух јединства и бог рата;
Обесисмо све празнике и трибуне,
Гојимо се од грехова и од блата.
Закована петвековна звона буне.

Од пандура створили смо великаше,
Достојанства поделили идиоти,
Лопови нам израђају богаташе,
Мрачне душе назваше се патриоти.
Од пандура створили смо великаше.

Своју мудрост расточисмо на изборе,
Своју храброст на подвале и обеде,
Будућности затровасмо све изворе,
А поразе прогласисмо за победе.
Своју мудрост расточисмо на изборе.

Место светле историје и гробова,
Васкрсли смо све пигмеје и репове;
Од несрећне браће наше, од робова,
Затворисмо своје очи и џепове.
Место светле историје и гробова.

Остала нам још прашина на хартији,
Ко једина успомена на џинове;
Сада сву славу пронађосмо у партији,
Пир поруге дохватио све синове.
Остала нам још прашина на хартији.

Под срамотом живи наше поколење,
Не чују се ни протести ни јауци;
Под срамотом живи наше јавно мнење,
Нараштаји, који сишу ко пауци.
Под срамотом живи наше поколење.

Помрчина притиснула наше дане,
Не види се јадна наша земља худа;
Ал' кад пожар подухвати на све стране,
Куда ћемо од светлости и од суда!
Помрчина притиснула наше дане.

1910.

Владислав Петковић Дис

Мирослав Антић: Ром

Ром

              I
Ја знам, мати,
да оправљам кишобране.
Ал не могу.

Зар си некад чула, мати,
да ти жито каже
да му треба кишобран?

На тим разним кишама
разна деца расту.
А шта ми је дете, мати,
него једно жито?

И шта може да буде од жита?
Исто што и од детета, мати:
да постане колач.
 
Зар си, стварно,
чула некад, мати,
да ти колач каже
да му треба кишобран?

              II 
Ја знам, мати,
да оправљам сунцобране.
Ал не могу.
 
Зар си некад чула, мати,
да ти птица каже
да јој треба сунцобран?
 
На тим разним Сунцима
разна деца расту.
А шта ми је дете, мати,
него једна птица?
 
И шта може да буде од птице?
Исто што и од детета, мати:
да добије крила.
 
Зар си, стварно,
чула некад, мати,
да ти птица каже
да јој треба сунцобран?

              III
Дај ми мати, кишобране.
Дај ми, мати, сунцобране.
Да исечем.
Да подерем.
 
Да се Сунце не наљути.
Да се киша не наљути.
То су, мати, моји лепи
и једини кумови.

Мирослав Антић

Мирослав Б. Душанић: Извињење

© by Eagle S.

Извињење

не љути се пријатељу
што се већ годинама тумара и лута
у предјелу гдје сам
нема ни стазе а камоли знака од пута
нема ништа
као да сам у Зони Страшног Суда
свуда коров и ђубришта
извори пресахли нигдје им ни трага
а ипак он буја и ниче
и простор осваја – која ли га то снага
гура и подстиче
да ли од самог Врага

притиснуо мирис трулежи
и с висине неке гојазне и моћне птице
устремиле се на моје очи
на моје уши
изнаказиле ми тијело и лице
и признајем да сам посустао
можда сасвим и одустао
ово трагање ме уништи и смрад угуши

Мирослав Б. Душанић

Светлана Живанов Банду: Две усамљености (Темишвар, 2001.; избор)

Кад из душе
оде задњи гост
кад храброст
оде да спава
распори кофер
и извади хаљину црну.
Да могу
тамом да се обучем.
Оном вечном тамом
што мирише
на тамјан.

Долазе дани тишине.
Једно лице губи
се у магли.
Затвори врата
и отвори душу
и пусти
да јури низ
пусто поље.
Дозволи да те
хладне руке
поново нађу,
док девојка
губи невиност
док старица
умире.

Шта још да делимо?
Љубав је одавно подељена,
а сто и столице
су инвентар
без душе.
Не вређај време
јер стихови ми
од бола
оглувише.
И знам
да крвариће дуго
у времену ране.
Па шта?
То су моје
ране.
Само моје.

Нађеш ли се
у мојој реченици
веруј ми
то је
случајност
коју сам
годинама
чекала.
Све је случајно.
Све, сем бола.
Он је намеран.

Имена ми мог српског
и имена ти твог издајничког.
Плаче крв у венама мајке твоје
Поносно је срце моје српско
Згажено је име твоје издајничко.
 

Мирослав Б Душанић: Помрачење

Матеја Душанић

Помрачење

Све је изгубљено и отуђено

Сигурност је још само тиха слутња

Блудници исцртавају скице с нашим ликовима

Вјетрови односе срж нашег постојања

Преко планина и преко мора

Преостала нам безначајна нада

Осуђена на умирање

И узалудна чежња за људскошћу

Друштво се претварило у кружоке психопата

Створена је једна нова религија

У којој смо ми и наши животи ништа

Благословен да си Господе

Смилуј се ...И буди милосрдан

Обзнани нам зарасле стазе и скривене путе

Које заслијепљени више не видимо

И учини да поново будемо нормални

Мирослав Б Душанић

---------------------------------------------- Напомена: Није ово пјесма, него забиљешка... волио бих да од овог материјала никада не направим пјесму...

Објављено: МОЛИТВА ЗА ЉУБАВ, Друштво за очување баштине (ДОБ), Гацко, 2015. 

Мирослав Лукић: Спрам пламена свеће...

Спрам пламена свеће...

Љуља се сенка наслона столице,
као катарка брода;
нисам, малопре, видео своје лице.
Није ми жао изгубљене самоће,
већ самопоуздања.
(Гадим се - изрода!)
Лица људских је све мање -
наличја све више.
Схватам шта је поткопало
моје самопоуздање.
Наказност љубавног чина

налегне на биће као трзај хаубице.
Љуља се, љуља сред мора тишине
сенка наслона столице...

(10. децембар 1989. Око 2 часа ноћу.)

Мирослав Лукић