Мирослав Б. Душанић: Ћутање

Мирослав Б. Душанић

Ћутање

већ данима не јављам се пријатељу

никако да напишем нешто радосно...
знојим се — тешко дишем — посрћем
путујем кроз ријечи као кроз пустињу

23. април 2010.
(Св. мученици Теранције, Африкан,
Максим, Помпије и остал. 36 с њима)

Мирослав Б. Душанић

Објављено: ЗАВЕТИНЕ+, Новине српске ренесансе, стооке васељенске новине будућности, број 4; Београд, понедељак 30. јун 2014.

Texter und Songwriter: MIKE DÖRING

dein rasend herz

dein rasend herz - so klein
schreit und fleht
weil es erträgt
wo genau es steht, nicht mehr versteht
warum und für was es schlägt

wann hast du zuletzt durch leidenschaft gebebt

wären alle zeichen auf sturm gedreht
auf dass, bis auf wüstenboden
nichts von dem übersteht, nicht überlebt
damit endlich wahres neue ensteht

dein rasend herz so klein
wütet zitternd allein
um leben dass sich lebendig fühlt
endlich der dreck aus allen venen spühlt

auf dass schon heute für morgen
all die gestrigen vergehen
(schuldig um gnade flehend)
endlich wieder sehen.....
nur noch einen pulsschlag weit
...............stille!!!!

keinland

kein leichtes - unverfrohren - vergessen -
verschworenes gericht
kein gleichnis nicht zeugnis
über ein kaltes verquollen - gezeichnetes gesicht

kein reiches - sinnverlogenes hirngewicht
kein bild aus menschlich hand
zu füssen dass reissbrett....groteskes geschick

gebaut - auf lehm und sand auf tausend - opfern - gebein
verfault in floskeln, verdorbenes recht
geschaffen nur um untertan zu sein
grund und boden sei ihrer knecht

ein wagnis - mutter erdes niederkunft
als mensch beschimpft - folgenschwere fehlgeburt
verscharrt es gleich in asche, bitteren triumpf
vermeindlich bizzarres bild von hochkultur

entartetes in staunen - fratzengestarre - stur
mutter erde verkommt, gebrannt, chancenlos
evolutionäre tortur

keinland- -niemandsheim
in der niemandszeit - verruchter schein
keinland -aus wüstensand - erbrochener verstand

niemandsland, niemandszeit,niemandserde
geschichte zeigt keinen grund
niemandsleben, niemandsatem, niemandsschuld
ein toter narr tut wahres kund

---spiegelkind---

zeig dein gesicht
egal was aus ihm spricht
jede narbe bring zu tage
mit stolzen blick -
alles zerbrochene ans licht
dass endlich jeder sehe
dass du bist
nie vergesse dass es dich gibt

spreng jede ansicht
zum ästhetischem disaster
da nicht du - nur der anblick (deiner) wahrheit-
wahrlich eine last war

verstöre jeden augenblick
jede schockerstarrte fratze
bestätigt nur was regel ist
ignoranz - als chance

ablehnung ist bestätigung
abwendung- ist norm
blindheit ist seeligkeit
und mitleid-
eine spende für die eitelkeit
heuchlerisch- menschlichkeit

trage dein gesicht
stolzerhoben
als deformiertes manifest
du bist
lebenswahre - schönheit schande so grotesk

friedlich nur
wenn du nachts die augen schliesst
wenn die seele mal nicht schreit
...so hungrig nach wärme...überlebenswut

gottverlassene menschenbrut
wie weit.....wie weit

geschlagen dein gesicht -
bis zur unkenntlichkeit,
von selbsternannter herrenschicht
doch schmerzt nur seele in vollkommenheit

gemeuchelte
in spott ersäufte toleranz
es schliesst die augen, der ignorant
und am landesende
verspricht ein meer
ein erdenleben
menschenleer

den sitz der seele mit dem messer suchend....

Хироја Такагаи: Трава памти

© by troutfacfory

Трава памти

Дошао сам овде,
по позиву ветра
што ми буди дивну успомену.

Површином брзе реке
трава плови.
Плови ка Земљи, сада недостижној.
      
         Хоћу да знам Твоје име,
         да не ишчезне Твој завичај.

У дубини неба,
   у самоћи дрвећа,
у зеленом цвету осетио сам ветар.

Нећу да заборавим
   шапат оне птице,
глас пупољка биљке док се рађа.

         Хоћу да знам Твоје име,
         да не ишчезне Твој завичај.

Не знам
   име оне траве,
ни куда одлази моја мила.

Хироја Такагаи
/пријевод: Кајоко Јамасаки/ 
 

© by troutfacfory

Мирослав Б. Душанић: (Као ласта...)

Newark, NJ. - Tracy A. Marciano

сад сам потпуно заборављен као ласта

која одлети на југ и више се не врати
коме да кажем да је чамотиња тешка
кад нико и не зна да постојим...

Хилдесхајм; 07. 05. 2006.
(Св. мученик Сава Стратилат)

Мирослав Б. Душанић

Гордана Тодоровић: Пролеће и снови

Пролеће и снови

Кад сањају птице и ја, песник, сањам,
кад крошања славолука беле крунице миришу,
снове, срце и реч у свет ја урањам
и мирис ко бескраја зов среће удишем.
 
Птице цвркутом граде гнездо и за мене,
за непознате облаке љубави неба;
ко ласта од бескраја гнездо да плетем треба,
да ми снови ко суморнозлатно јесење лишће
не увену.
 
15. IX 1972.

Гордана Тодоровић
(Бдење; Сврљиг, бр.2, година II, мај 2003.)

Кључ мира

Новости, 10. октобар 2010.

Arthur Sze: Ghost Letter

Ghost Letter

Thlopthlocco, thlopthlocco: you once described
rain striking earth with this sound, and now,

rummaging through a stack of postcards, I stop
at Letter Ghost, flip it open—nothing’s inside—

and, in the freefall of white space, I parse
if you’re among the living. The first writing

of yours, sparked by this card, was in the voice
of a woman posting a letter from Jonestown,

while your last email, 24 March 2003,
intoned, “Minute to minute, my condition veers.”

I have no idea what Klee thought in 1937
when he mixed pigment, chalk, and starch,

painted, on newspaper, the cream-colored back
of an envelope, then drew a curlicue face.

Did you ever return to Homer to watch murres
nest on islands in Kachemak Bay? Ann,

no news of recovery arrived, but you left
this word that devours silence, envelops zeros.

© by Arthur Sze

Katsushika Hokusai: Old Fisherman Smoking his Pipe

(c. 1835)

Милан Ракић: БАЛАДА О СРПСКОЈ ПОЕЗИЈИ

БАЛАДА О СРПСКОЈ ПОЕЗИЈИ

Чијој ли си души блиска,
Коме срцу ведрa нада,
Ти данашња песмо млада,
У којој се глупо тиска,
Ко гомила са парада,
Извештачен бол и вриска?
Национално тле сад влада.

Колико си данас ниска!
Уметничког нема рада,
Стих ти рамље, ритам страда,
Стоји празних речи писка,
Мрцварених, пуних јада:
Место „иште“, пишу „иска“.
Национално тле сад влада.

Један другом руку стиска,
Припрема се маскарада,
Књиге су им, свака лиска,
Пуне једа, зла и срама,
Ко каљуге светског града.
Кад се талент својски спљиска,
Национално тле тад овлада.

Посвета Франциски
Теби песма, о Франциска!
Немам више слик на иска:
Опрости ми јер знаш сада
Национално тле да влада.

Милан Ракић 

(Copyright © by Јован Пејчић и Балкански књижевни гласник – БКГ, 2006.)

Allison Lee Flom

© by MINETTA REVIEW (Fall 2012)

© by MINETTA REVIEW (Fall 2012)

Мирослав Б. Душанић: Жеља

© by Blanca Juan Palau

Жеља

вјетар разноси ријечи
ријечи горке
ријечи вољене
ријечи брату и сестри
упућене

мој род немоћно
очекује чудо године
осуду породичних свађа
и подјела
оглашавање звона
пјесму косова
цвијет шљива и божура
упаљене свијеће
убице кажњене и мртве
мртве опет оживјеле
мајке утјешене
смрт превазиђену
успон на небо

топлоту родитељског крила
и загрљаја

Мирослав Б. Душанић

Радомир Андрић: Неусклађености

Неусклађености

Разбарушена коса несумњиво казује
колико је овог пролећа драматичне
неусклађености између потрошеног
романтичког заноса и нове поетичке
хладноће на ветровитим улицама
уопште човек чини шта хоће
а највише оно што мора загледан
у небеса ослоњена на позлаћене
куполе и штитоносне крстове
у руци Василија Блаженог
заиста је тешко у Москви без чешља
божјег још теже без свежег капитала
испред бљештавух продавница
пуних илузија о срећи притајеној
ту негде недалеко иза угла
на ветрометини мањој

Радомир Андрић

Владислав Петковић Дис: Наши Дани

Наши Дани

Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подиго се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пороци.
Развило се црно време опадања.

Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали
Постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали.

Покрадени сви храмови и ћивоти,
Исмејане све врлине и поштење,
Понижени сви гробови и животи,
Упрљано и опело и крштење.
Покрадени сви храмови и ћивоти.

Закована петвековна звона буне,
Побегао дух јединства и бог рата;
Обесисмо све празнике и трибуне,
Гојимо се од грехова и од блата.
Закована петвековна звона буне.

Од пандура створили смо великаше,
Достојанства поделили идиоти,
Лопови нам израђају богаташе,
Мрачне душе назваше се патриоти.
Од пандура створили смо великаше.

Своју мудрост расточисмо на изборе,
Своју храброст на подвале и обеде,
Будућности затровасмо све изворе,
А поразе прогласисмо за победе.
Своју мудрост расточисмо на изборе.

Место светле историје и гробова,
Васкрсли смо све пигмеје и репове;
Од несрећне браће наше, од робова,
Затворисмо своје очи и џепове.
Место светле историје и гробова.

Остала нам још прашина на хартији,
Ко једина успомена на џинове;
Сада сву славу пронађосмо у партији,
Пир поруге дохватио све синове.
Остала нам још прашина на хартији.

Под срамотом живи наше поколење,
Не чују се ни протести ни јауци;
Под срамотом живи наше јавно мнење,
Нараштаји, који сишу ко пауци.
Под срамотом живи наше поколење.

Помрчина притиснула наше дане,
Не види се јадна наша земља худа;
Ал' кад пожар подухвати на све стране,
Куда ћемо од светлости и од суда!
Помрчина притиснула наше дане.

1910.

Владислав Петковић Дис

Мирослав Антић: Ром

Ром

              I
Ја знам, мати,
да оправљам кишобране.
Ал не могу.

Зар си некад чула, мати,
да ти жито каже
да му треба кишобран?

На тим разним кишама
разна деца расту.
А шта ми је дете, мати,
него једно жито?

И шта може да буде од жита?
Исто што и од детета, мати:
да постане колач.
 
Зар си, стварно,
чула некад, мати,
да ти колач каже
да му треба кишобран?

              II 
Ја знам, мати,
да оправљам сунцобране.
Ал не могу.
 
Зар си некад чула, мати,
да ти птица каже
да јој треба сунцобран?
 
На тим разним Сунцима
разна деца расту.
А шта ми је дете, мати,
него једна птица?
 
И шта може да буде од птице?
Исто што и од детета, мати:
да добије крила.
 
Зар си, стварно,
чула некад, мати,
да ти птица каже
да јој треба сунцобран?

              III
Дај ми мати, кишобране.
Дај ми, мати, сунцобране.
Да исечем.
Да подерем.
 
Да се Сунце не наљути.
Да се киша не наљути.
То су, мати, моји лепи
и једини кумови.

Мирослав Антић