петак, 19. април 2013.

Мирослав Б. Душанић: Потреба за Светошћу


Потреба за Светошћу

Само је ријеч вјечна –
И небо...

У страху од погрешне
ријечи, ћутим у овој
тишини, мојој, светој.
Сваки потез, и свака
мисао, представљали
би искушење и гријех.

Дан по дан...
Ноћ по ноћ...
Са сузама и
осмијехом...

Ја, раб грешни у келији –

Мирослав Б. Душанић

Paweł Szydeł: Jałowiec i czosnek / Павел Шидел: Вења и бели лук


Jałowiec i czosnek

dziadek
który tak rzadko nas odwiedzał
przynosił do domu
zapach dobrze przyprawionej kiełbasy


chociaż od dawna
przyprawia wędliny wysoko w chmurach
przychodzi czasem do nas
w zapachu jałowca
i czosnku


już tylko ja
patrzę na niego
i czekam
aż pogłaszcze po głowie


Paweł Szydeł
 
Мирослав Б. Душанић
Вења и бели лук

деда
који нас је веома ретко посећивао
доносио је у кућу
мирис добро запапрене кобасице

иако давно дими месо високо
у облацима
каткад нам дође
с мирисом вење
и белог лука

само ја
га гледам
и чекам
да ме помилује по глави

Павел Шидел
/превела Бисерка Рајчић/

Мирослав Б. Душанић: Наша башта


у нашој башти змије
и трагови гријеха
само је понека пчела

27. 6. 2010.
(Св. пророк Јелисеј)

* * *

у нашој башти кртице
смију да рове
немилице

28. 6. 2010.
(Св. мученик Лазар, кнез
српски – Видовдан)

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

четвртак, 18. април 2013.

Мирослав Б. Душанић: Феномен

© by Blanca Juan Palau
Феномен

одала ме ријеч
па ми
у ишчекивању
осуде
прилегла на
груди
привила се и
пригрлила ме
као најрођенијег
свог
само срце што
ми не искочи

Мирослав Б. Душанић

Живко Николић: Само пепео


Само пепео

на крају је само пепео
и сузе се у пепео претварају
уснама које љубе
жар је из пепела настао
и рука која ово пише
круни се
по свуда је пепео развејава
да ништа сем фијука не остане

22 – 27. 1. 2003. Београд

Живко Николић

Мирослав Душанић: Укрина шапуће


не мисли на прошлост
— осмијехни се
посматрај како ријека
тече

не мисли на будућност
— осмијехни се
посматрај како ријека
тече

између обала жуборе
дневне благодети

Мирослав Б. Душанић



Фотографисао Савко Пећић Песа: Укрина шапуће

Мирослав Б. Душанић: Тренутак спознаје












Тренутак спознаје

     за Мирослава Л., Мирослава Т.          
                                           и Стојана Б.


Имао сам много водича:
прокламоване савремене барде
великане Нације и Републике
или самопрозване
авангардне манифесте и пјеснике
нове наде сутрашњице
критичких радова зборнике
антологије раздобља и поднебља
изборе класике и неокласике
модерне и постмодерне
интервјуе стручне
и оне у свакодневној штампи
које прочиташ и одмах заборавиш
или се за неко вријеме памти
и сви се показаше лажним
у тумачењу Универзума.

И онда кад сам посустао
изгубљен у хаосу неразумљивих
теорија и скоро одустао
откријем два Мирослава
и једног Стојана
један од Мирослава већ годинама
одваја кукољ од жита
цијела му библиотека стаје
у танку књигу
други кад није у малињаку
и кад о њему не води бригу
ту и тамо по Трешњевици скита
и по коју мудру прозбори
за Стојана је тешко рећи чим се бави
да ли је он сам Универзум
или Универзум из њега жубори.

Мирослав Б. Душанић

Јелизавета Жерардовна Гиљотен: Две моје домовине

ISBN: 8636705819

У мемоарском делу Две моје домовине, насталом у Москви 1990. године, Јелизавета Жерардовна је описала успомене на своју домовину Русију, коју је напустила у јеку Октобарске револуције, и на другу своју домовину, Србију, а све то након што се вратила у Русију, тада Совјетски Савез. 

Књига је дубоко емотивно и потресно сведочанство о животу Рускиње која је у најранијем детињству осетила сву трагику емигрантског живота, а касније и сву лепоту асимилације, прихватања и стапања са новом средином у којој је провела своје девојаштво, засновала породицу, одгајала своју децу, доживела дух свакодневице српске паланке, али и страхоте Другог светског рата и политичких чистки.

 (...)

 
Лудило Информбироа је 1950. године протерало Јелизавету и њену децу у Совјетски Савез. Дочекала је друга врста политичког терора (или можда иста), животне околности су је пред сам рат одвојиле од мужа. Син Виктор је умро у Мађарској 1974, а ћерка Марија у Москви 1980. године.
 
(Ружица Сабиновић-Рајковић у Панчевачко читалиште бр. 10)

среда, 17. април 2013.

Мирослав Б. Душанић: Варвари долазе

Мирослав Б. Душанић
Варвари долазе

читао сам писали неки пјесници
(па и они које радо читам и цијеним)
да варвари долазе и остах збуњен
које то нове варваре они очекују
зар нису варвари одавно дошли
ко су ови што нам узеше земљу
уселише се у наше куће и дворишта
пијанче и лумпују нашим улицама
псују нам мајке и вријеђају жене
бесрамно грле и љубе наше кћерке
зар су сви они само претходница 

08. априла 2012.

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Снови

Мирослав Б. Душанић
Снови

сједим на обали велике
ријеке и пецам рибу

или

дуња се повила од рода
дјед насмијан пуши лулу

или

читам у хладу винограда
чује се зујање пчела

или...

призивам снове
само оне охоле и лијепе
олупине
нека остану у тмини

(на Крстовдан, год. 2008.)

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Ћутање

Мирослав Б. Душанић
Ћутање

већ данима не јављам се пријатељу
никако да напишем нешто радосно...
знојим се — тешко дишем — посрћем
путујем кроз ријечи као кроз пустињу

23. април 2010.
(Св. мученици Теранције, Африкан,
Максим, Помпије и остал. 36 с њима)

Мирослав Б. Душанић

Објављено: ЗАВЕТИНЕ+, Новине српске ренесансе, стооке васељенске новине будућности, број 4; Београд, понедељак 30. јун 2014.

уторак, 16. април 2013.

Texter und Songwriter: MIKE DÖRING


dein rasend herz

dein rasend herz - so klein
schreit und fleht
weil es erträgt
wo genau es steht, nicht mehr versteht
warum und für was es schlägt


wann hast du zuletzt durch leidenschaft gebebt

wären alle zeichen auf sturm gedreht
auf dass, bis auf wüstenboden
nichts von dem übersteht, nicht überlebt
damit endlich wahres neue ensteht


dein rasend herz so klein
wütet zitternd allein
um leben dass sich lebendig fühlt
endlich der dreck aus allen venen spühlt


auf dass schon heute für morgen
all die gestrigen vergehen
(schuldig um gnade flehend)
endlich wieder sehen.....
nur noch einen pulsschlag weit
...............stille!!!!



keinland

kein leichtes - unverfrohren - vergessen -
verschworenes gericht
kein gleichnis nicht zeugnis
über ein kaltes verquollen - gezeichnetes gesicht


kein reiches - sinnverlogenes hirngewicht
kein bild aus menschlich hand
zu füssen dass reissbrett....groteskes geschick


gebaut - auf lehm und sand auf tausend - opfern - gebein
verfault in floskeln, verdorbenes recht
geschaffen nur um untertan zu sein
grund und boden sei ihrer knecht


ein wagnis - mutter erdes niederkunft
als mensch beschimpft - folgenschwere fehlgeburt
verscharrt es gleich in asche, bitteren triumpf
vermeindlich bizzarres bild von hochkultur


entartetes in staunen - fratzengestarre - stur
mutter erde verkommt, gebrannt, chancenlos
evolutionäre tortur


keinland- -niemandsheim
in der niemandszeit - verruchter schein
keinland -aus wüstensand - erbrochener verstand


niemandsland, niemandszeit,niemandserde
geschichte zeigt keinen grund
niemandsleben, niemandsatem, niemandsschuld
ein toter narr tut wahres kund



---spiegelkind---

zeig dein gesicht
egal was aus ihm spricht
jede narbe bring zu tage
mit stolzen blick -
alles zerbrochene ans licht
dass endlich jeder sehe
dass du bist
nie vergesse dass es dich gibt


spreng jede ansicht
zum ästhetischem disaster
da nicht du - nur der anblick (deiner) wahrheit-
wahrlich eine last war


verstöre jeden augenblick
jede schockerstarrte fratze
bestätigt nur was regel ist
ignoranz - als chance


ablehnung ist bestätigung
abwendung- ist norm
blindheit ist seeligkeit
und mitleid-
eine spende für die eitelkeit
heuchlerisch- menschlichkeit


trage dein gesicht
stolzerhoben
als deformiertes manifest
du bist
lebenswahre - schönheit schande so grotesk


friedlich nur
wenn du nachts die augen schliesst
wenn die seele mal nicht schreit
...so hungrig nach wärme...überlebenswut


gottverlassene menschenbrut
wie weit.....wie weit


geschlagen dein gesicht -
bis zur unkenntlichkeit,
von selbsternannter herrenschicht
doch schmerzt nur seele in vollkommenheit


gemeuchelte
in spott ersäufte toleranz
es schliesst die augen, der ignorant
und am landesende
verspricht ein meer
ein erdenleben
menschenleer


den sitz der seele mit dem messer suchend....

Хироја Такагаи: Трава памти

© by troutfacfory
Трава памти

Дошао сам овде,
по позиву ветра
што ми буди дивну успомену.

Површином брзе реке
трава плови.
Плови ка Земљи, сада недостижној.
      
         Хоћу да знам Твоје име,
         да не ишчезне Твој завичај.

У дубини неба,
   у самоћи дрвећа,
у зеленом цвету осетио сам ветар.

Нећу да заборавим
   шапат оне птице,
глас пупољка биљке док се рађа.

         Хоћу да знам Твоје име,
         да не ишчезне Твој завичај.

Не знам
   име оне траве,
ни куда одлази моја мила.

Хироја Такагаи
/пријевод: Кајоко Јамасаки/ 
 
© by troutfacfory

понедељак, 15. април 2013.

Мирослав Б. Душанић: (Као ласта...)

Newark, NJ. - Tracy A. Marciano
сад сам потпуно заборављен као ласта
која одлети на југ и више се не врати
коме да кажем да је чамотиња тешка
кад нико и не зна да постојим...

Хилдесхајм; 07. 05. 2006.
(Св. мученик Сава Стратилат)

Мирослав Б. Душанић