Бошко Томашевић: Године којих нема

Године којих нема

Било је пуно година
којих нема
савршено источених
до сваког краја источених
посве непостојећих
са Богом непостојећим
са нама непостојећима
у каквој год божјој прилици
непостојећима
са временом које је протицало
кроз време
кроз врата
са ''мртвима који су још живи''
у тој мемли збивања
токова
причања
тежине
и
нежности.

Било је пуно година
савршено прошлих
мораш живети са њима
посут витлејемском сламом
а никакда ниси био
ни човек
ни бог
но трн тамо негде
кога си пустио
да се догоди земљи
попут мириса руже
и
мириса пролазности.

Лопта што лежи у башти.

Човек који лежи на одру.

Беч, 22. децембра 2012. / Нови Сад, 4. јануара 2013.

Бошко Томашевић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Оља Ивањицки: ЗИД (фрагменти)

* 10. мај 1931   † 24. јун 2009

ЗИД (фрагменти)

Као мале расуте кристале времена,
Сакупљам заборављене успомене
Са зидова кућа у којима делим
И њих и себе и неко заједничко време,
Као обред и ходочашћа
Оног који верује у себе, у Бога,
У меру животних сокова.
Ја сам на туђој земљи, опет.
Ако сам поделила себе на два паралелна тока,
Онда један од њих тече ту негде,
Јер су и они били негде на другом тлу
Паралелни као мали расути кристали.
Вал који нараста,
Страх пред вратима лифта која се затварају,
Метална, тешка, као сеф
И трезор у исто време.
Идеална ситуација ако се не отворе.
Удахните дубоко, немојте дисати,
Нешто са вашим плућима није у реду,
Дишите дубоко.
Зид у кући Аиде и Боба Нормана у Вашингтону.
Посматрају ме моје слике, цртежи, потези,
Идеје, лица, облици нечег постојећег,
Линије саме себи сврха,
Знаци за сутра,
Енигма и за мене саму.

У радњи неочекиваних предмета,
Измешаних без реда, као геолошки слојеви,
Онако како су пристизали и остајали,
Хаљине, ципеле, књиге, машне, подвезице,
Где су на гомили измешане људске приче,
Трагови добрих старих времена.
Предмети дугих трајности,
Које не можеш да бациш,
Верни, истрајни, сведоци твојих дана,
Немира, страха, среће, рата, чекања, умора.
Ствари које путују са тобом
И предмети који остају код куће,
Очекују, ослушкују, желе
Да их додирнеш поново,
Да се обрадују, оживе.
Свет је мислио другачије,
Али никада довољно добро.
Недостајао је final touch.
Nobody can resist.

Још један сат чекања до поласка,
Изгледа дуго,
У страху сам помислила:
Све је спаковано,
Али сам заборавила - моје речи.
Јер, ако их не понесем - моје речи,
Оне ће нестати, отпловити,
Ка неким другим местима,
У туђе главе,
У туђе речи и туђе стихове,
Или само у нешто сасвим обично, неважно, успутно.

Обећавам себи никад више,
Све је далеко од твог зида,
Од твог проширеног тела.
Јер, зид је место проширења тела,
Чврсто, заштитничко, безбедно,
Од зиме, лета, звука, непријатеља.
Зид је све што те чини целим,
Својим,
Као код куће.
Ја имам све оне зидове
На којима стоје моје слике.
Зид.

Зидови храмова, рушевина, цивилизација.
Зидови од картона, ормана, преграда.
Све се устремљује ка зиду.
Каже се у четири зида,
Нешто се десило, рекло, сачувало, у тајности.
Зид се такође подиже и руши.
Високе зидове у Њујорку праве Индијанци,
Јер не пате од вртоглавице.
Циљ зида је обиман.

Зид који највише гледам.
Зидови који те гледају, контролишу,
Очекују, испраћају, препознају.
Зид за ударање главом
И евентуално пролажење кроз исти.

Зидови од блата, беде, камена, бетона, стакла,
Цигле, немира, езотерије, беса, мржње.
Човек узидан,
Носилац бетонског леша,
Тело као носилац арматуре.
Зид који пуца,
То је зид срчане коморе
И обе преткоморе.
Зид капи крвног зрнца.
Зид од карата на кули од карата.
Зидови од песка, од леда,
И њихов век трајања,
Рок употребе.
Затворски зид.
Зидне новине, потернице, огласи,
Концертни плакати, председнички кандидати.
Делови зида, уситњавање,
Крцкање експлозивног,
Пробијање звучног зида,
Тапацирани зид луднице.

Washington, 12. март 2000.

Оља Ивањицки

Мирослав Б. Душанић

А. Тарко́вский

«Детством и воспоминаниями о себе,
чувствами бессмертия и остротой
реакции, и растительной радости
художник питается всю свою жизнь.»

Андре́й Тарко́вский

Мирослав Б. Душанић

Јевросима Ристовић: Време

Време

Кад време није улазило у нашу песму
у речи које си зачарала и затворила
у своје чари у њихов сан да им се сан деси
Кад сам се са собом растајао
тумачећи библију додира испирајући злато
из најфинијих божићних посланица
у пророчанства стављао пророке саме
Када се око твојих прстију окретало моје тело
бивало светлост у прстима гашена хтео сам
да се помоли вода и таласи побожни буду
у цркви изграђеној на крају сазвежђа
за венчање наших будућих ћутања
Кад је време заобилазило нашу самоћу
од бдења ткасмо платна и поруке
да потомцима хлеб и вино на причешћу буду
Кад време није улазило у наше очи
веруј ми за мало се нисам у тебе
претворио

Јевросима Ристовић
/Домети, јесен-зима 2009; двоброј 138-139/

 Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Милутин Лујо Данојлић: Писмо маестру Коњовићу

Жита (Сомбор - Поглед на жита 1938)

Писмо маестру Коњовићу

Космос је једини дом сликара,
а звезда вољена жена која чезне
буру у глави да нађе обале
где понор спава у страсном биљу.

Преживели вире испод рушевина,
из мора се буди Војводина жарка
и сунце клија у гомилама мрака,
док зору грле витице планина.

Пало стабло пева мртвим лишћем
испред колиба у раскоши зиме
шкорпија са балерином плеше
И хаос добија подношљиво име.

Коњ гледа умом, а слепац душом,
а Ви, маестро, кичицом рушном.

Милутин Лујо Данојлић

Жито (1936)

Мирослав Б. Душанић: Свака сличност – намјерна

Свака сличност – намјерна

не знам како је вама
мене уби ова нова поезија
модерна – постмодерна
како ли се већ зове

гризем крајеве звијезда
каже пјесникиња и наставља
одсијецам њихов слани реп
умочен у мјесечев слап

а у биографији диплома
журналистике и писање за
културну рубрику
афирмисаног дневног листа

да ли сам ја толики мазгов
остарио па не разумијем
или књижевни часопис има
велики страх од празнине

посвећује  јој  четири стране
а све су у наведеном стилу
Орфеј је затворио очи
и пустио поглед да умире

ако јој је овакво и новинарство
а немам разлога да сумњам
и културна рубрика и култура
су препуштени да умру - Амин!

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Мисли о поезији

Мисли о поезији

на Балкану воле пјесме
у којима су испричане приче

не воле лутања у тами
заморно је тражити знаке
о ропству, о слободи
о љубави

гребања ноктима су болна
и крваре

на Балкану воле огледала

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Ранко Јововић: Двије пјесме

Слава 

Нијесам ја рођен  

Да се радом окупам у башти  
Да се радујем цвијету и трави  
Ја сам у градском стијењу заглављен  
Ја мрачне пољупце славим. 

Мајку су ми уграбили анђели  
Оца убиле убице  
Љубе ме моја дјеца као слијепца  
Поезија ми нагрдила лице.

Вјечно робовање и ослобађање  
Ми дојадило 
Живот ми тешко изгнанство  
Слава је Бог, али и ништавило  
И братство. И разбратство.

Ранко Јововић

Шта је човјек без подвига Господе

Мало је старих Црногораца на свијету
Уопште мало је Рођених Срба
Остало је распршено у збјеговима
По периферијама великих градова
Продају, нуде част, цигарете, помаде
Пертле и свакојаке ђинђуве
А понеки црну, турску траву
Звану куга.

У Горском вијенцу још крваре, зборе и творе
Косовски прваци и премудри Божји свештеници.

Старих Грка и нема
До у Илијади
Можда у Хелдерлиновим усјевима-виноградима.

Руси – чувени Царски народ
Људи од части и Оружја
Пјесници у сваком подухвату
Пјесници и у злочину
Још пламте само у пламену Толстоја и Достојевског.

Што рећи о Енглезима
Да нема Шекспира, не би се ништа знало
О њиховој уклетој величини –
Била би то једна бивша Империја
Страх и трепет
За ионако понижене афричке народе-племена.

Зар потонуше умни, ал силовити Пруси
Гетеова и Ничеова наука још нас сјећа
На младост човјечанства
На обнову Античке Љепоте,
Данас, њемачки дух је – крв економије.

Самурај би био спрдња
Или убица из ниских побуда.

Кинези, који су измислили Слободу и Звијезде
Барут и Јапанце
Прије но је гранула Зора и стишала се Тама
Ено су се преобразили у мраве.

Французи,
Некако постојанији и духовнији –
Тај Галски сој још траје,
Али и они су били.

Нема више Старих Народа
Постоји само Њихова Поезија о Њима
И нема наде да ће се поново Родити
Једном Рођени.

Ранко Јововић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић 

Александар Сергејевич Пушкин: Цветак

Цветак

Увели цветак безмирисни
пуштен у књизи гледам ја.
И гле, већ мноштвом чудних мисли
душа се моја пуни сва.

Ког пролећа је цвао цватом
и чијом руком скршен би?
Да л' познатом ил непознатом?
Зашто га'овде остави?

Можда за спомен на познанство
ил на растанак можда дуг?
На какву шетњу кроз пространство,
кроз тихо поље, тамни луг?

Живи ли он ил она живи,
где ли је њихов кутак сад?
А можда су и увенули
ко овај овде цветић млад?

Александар Сергејевич Пушкин

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Станимир Трифуновић: Самоће (Културни центар Крушевац, 2006)

Не говориш

Језик пуца у СЕБЕ
И – то се не чује

Знам
То ужас одјекује
Кроз време које слутимо

И док сенке лутају

Можда је и боље
Што у загрљају

Ћутимо

Станимир Трифуновић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Жарко Ђуровић: Док не дође крај

Док не дође крај 

Наш крај овршиће смрт
 

ову досетку нећу да прихватим
не бар док у присоју цвета дрен
не знам шта досетка треба да прорекне
и шта да оповргне
нећу се бавити узроком
епилогом
 

јутро је па хоћу присојем да шетам
и ништа не пречујем у њему
ни цијук царића
ни прхут коса
ни дашак ветра
 

у смрти је ништа на потезу
ја хоћу присојем да шетам

Жарко Ђуровић

/Бдење; Књажевац/Сврљиг, број 29-30, јул-децембар, 2011/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Радомир Д. Митрић: Песма узетога Лазара

Песма узетога Лазара

И тада устах,
Обневидео од смрти,
Предат вечном ћутању
У које ми беше обрасло тело,
И од светлосне руке задобих
Живот златострујни, што ме опи
Изнутра, сваку ми дотичући жилу,
А када пак отворих очи, угледах себе
Како стојим у његовој сенци, примајући
Најобилнији дар што се неком може
Даривати, док сведочих о вечности
Која се добија искупљењем,
Творењем Божије речи,
Која је, као евангелист
И каже, судија над судијама,
И логословна мисао
С п а с е њ а.

Радомир Д. Митрић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Страх од празнине

Страх од празнине

треба скупљати ликове да се згусну
мајчине уранке с кантама за воду
чворка који није у стању да полети
перунику из комшијског дворишта
и небо високо, широко, дубоко...

треба све раздаљине премостити
све са анђелима отишле, угостити
нема тежег но страха од празнине
и треба дисати, дисати сваког трена
с муком, храпаво, плитко, било како...

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Данило Киш: Анатомија мириса

Анатомија мириса

            Odoratus impedit cogitationem
                                           Св. Бернар

ево
од чега је начињена
само једна унца парфема
са звучним именом
од 9500 јасминових
цветова из француске
од 4800 ружа
такође из француске
од осамдесет ружа свирепо уморених
жеђу
у пустињама марока
од цвета једне врсте перунике
која успева искључиво
на плантажама близу фиренце
где су подигнути чудовишни
крематоријуми и где се
користе сунчане пећи
да се из цветова исцеди
признање
најзад од тридесет и пет фабрички
произведених ароматичних
хемикалија
које се ради равнотеже размештају
час на једну час на другу страну
и држе на окупу душе
свих цветова
пристрасних
и међусобно нетрпељивих

Данило Киш

Фотографије: Мирослав Б. Душанић