 |
На Елби ми сестра лице мила:
смејали се хамбуршки лађари
не знајући да прелу се спрема,
да испреде жицу од конопље,
да ми грубу сашије кошуљу,
завичајем да ме заодене.
Радослав Вучковић
 |
Фотографије са Лабе (Елбе): Мирослав Б. Душанић
субота, 23. јануар 2016.
Радослав Вучковић: ПРЕЉА
На Елби ми сестра лице мила:
смејали се хамбуршки лађари
не знајући да прелу се спрема,
да испреде жицу од конопље,
да ми грубу сашије кошуљу,
завичајем да ме заодене.
Радослав Вучковић
Драган Ј. Ристић: КАД ПЕСНИК НАМЕШТА СИЈАЛИЦУ
 |
кад песник намешта сијалицу
онда се сви одмах узјогуне
тврде да мрак није тако густ
да га за то нико није овластио
да има много стручнијих...
кад песник намешта сијалицу
онда му нико ништа не верује
па и он сам затим поверује
да се мрак тиме неће разбити
онда се брзо рашире сумње
да ће се ишта поправити
(ко је па он да нешто поправља)
онда му неки прогунђају
зашто то није раније учинио
могао је кад год је хтео
они чекају а он тек сада
да ли тада није смео
у мрачан се ћошак завукао па одатле
на погрешна светла кевће
кад песник намешта сијалицу
онда се он мало више пропне
богами се он добрано пропне
па сви очекују да се стропошта:
нависоко пуца и намере му задње
чим поново засветли песник ће у мрак
да одатле мерка нову сијалицу
јер живци му нешто нису у реду
јер намера му мрачна а прозирна
јер људи су ипак помало и звери
тако ти је брате мили
кад песник намешта сијалицу
Драган Ј. Ристић
 |
Фотографије: Мирослав Б. Душанић
Мирослав Тодоровић: СЕОСКИ ДНЕВНИК (фрагменти)
 |
СЕОСКИ ДНЕВНИК (фрагменти)
Уносим овај дан у свеску, уз духовну и медитативнау музику. Рад. Беог. 2 програм 19. Франц Лист: Естергомска миса.
***
Смрт је на селу
очигледнија
и искренија
Сви знају
у какву су га земљу закопали
какву је земљу оставио
Жена
копајући кромпир
реже ашовом лице покојног мужа
(Владимир Бурич: Кад будем стар као земља, Градина, 1988. Превод Михаило Игњатовић) нема више ни Градине, отишао одавно и Михаило. Писао је рецензију за моју збирку Испис таме. Сећам се професора Михаила, оснивача Књижевне колоније Сићево…)
21. април
Облачно, небом таласи облака, хуји ветар, плове острва, сиви, бели, тамни, сенке преко пејзажа плове, преко још сивих шума букових, у којима пламте беле крошње дивље трешње. Разлистали се брезици светле крпице зеленкасте на плећима брда. Из дана у дан зеленило снажи, а ја мотрим ове пејзаже брда и утапам у њихово зеленило. Пејзаж је песма коју облаци сенкама дописују. Окопавам малине, тегобно, а из влажне земље трава већ сутрадан се диже и ја.
Чујем шапут траве. Казује:
Ја сам трава; ја покријем све.
Ја сам трава.
Пустите ме да радим.
(Карл Сандберг)
Нигде живе душе, само цвркут птица. Гракне гавран. Хуј авиона. Поново почиње киша росуља. Јавља се песник Димитријевић. Јучер сам му посало текст о његовој збирци песама „Златно доба“. Обрадовао се тексту, задовољан мојим мишљењем о њ поезији. Добро је да сам својим текстом обрадовао песника заточеника поезије. Данас кад су и од поезије и књиге сви дигли руке има још верника песме и речи. „Џабе пишеш, џабе дангубиш, казују ми моји сељаци, терају лакрдију“.
Завршио сам са окопавањем малина. Очистих траву око три вишње окопао трешњу коју сваке године мраз обере. Али зато цвета у мојој песми. Седим на буковом трупчићу, уз цвркут птица, зуј пчела исписујем ове редове.
Прозраци, између облака сунчева светлост шара пејзаж. У подне поново груну талас тамних облака. У мислима настојим да их усмерим преко Остреша. И заиста отпловише, за њима стиже нови талас…
***
Расцвали се маслачци –
златници у трави
Радост у погледу
***
Мотрим како бумбар када приђе цвету снажније забруји крилима, јави се, а затим слети по своје следовање.
Мирослав Тодоровић
/ПОГЛЕДАТИ ВИШЕ/ |
петак, 22. јануар 2016.
Гордана Ђилас: КАМИЛИЦА
 |
| Яндекс.Фотки |
Сама сам на северу Баната
Разливена у безбројним отисцима
Дубоко заораних бразди
Ничија и нишчија истовремено
Ни поглед одозго, ако би се и
Сетио да ме погледа, заслепљен
Светлошћу што нескривена
Избија одасвуд, ни поглед
Нема за шта да се ухвати
Ја бдијем над непремостивом
Препреком од једног великог корака
Који би ме могао увести у
Бескрајни простор испуњен
Празнином. Али, испред мене је
Читава ливада самоникле камилице
Која се њише на усплахиреном ветру
Однекуд са далеких Карпата
Допире сећање на брижан зов пастира
и устрептале сенке ваздуха
над прошлогодишњим снегом
А затим наступа тишина
Гордана Ђилас
 |
| Петар Бојић |
Милован Данојлић: У ОГЛЕДАЛУ ТРЕНУТКА (фрагменти)
 |
У ОГЛЕДАЛУ ТРЕНУТКА (фрагменти)
*
На црним листама – списковима неприхватљивих и контроверзних јавних личности – једно време се повлачило и моје име. То ми није сметало, напротив; готово да сам се поносио. Свако је од нас личност онолико колико је споран, другачији, неприхватљив. Једно је, међутим, објавити своју посебност, а друго доказати је, потврдити и поклонити је животу. Бојим се да у њеном остваривању нисам далеко одмакао.
На црним листама – списковима неприхватљивих и контроверзних јавних личности – једно време се повлачило и моје име. То ми није сметало, напротив; готово да сам се поносио. Свако је од нас личност онолико колико је споран, другачији, неприхватљив. Једно је, међутим, објавити своју посебност, а друго доказати је, потврдити и поклонити је животу. Бојим се да у њеном остваривању нисам далеко одмакао.
*
Бити неприхватљив, значи бити жив. Наши су управљачи, у оно време, зазирали од живота, и од свега што се не да контролисати. Поред суровости, њих је одликовала и једна дечја психолошка црта: хтели су да буду вољени. Отпор их је вређао и болео. То је неприхватљиво, цвилели су, без образложења, као људи који поседују највиша, непогрешива мерила исправности и друштвене пристојности. Није им падало на ум да је неспособност прихватања и разумевања ствар њихове ограничености.
*
Ничег се не одричем, мада ме од помисли на неке глупости и заблуде хвата мука. Какве све будалаштине нисам озбиљно узимао... Срећом, благовремено сам долазио себи, нисам истрајавао у глупостима. Нама, који се залећемо и лако загревамо, богови су завештали спасоносни лек који се зове недоследност. Код промене мишљења и опредељења ваља гледати да ли су оне плод природног сазревања, или је по среди користољубиво прилагођавање. Сам са собом могу шта хоћу и како хоћу; важно је да у своје погрешке не увлачим друге. Моје недоследности шкодиле су једино мени, то јест, извесној мојој слици у јавности, до које ми није превише стало.
Ничег се не одричем, мада ме од помисли на неке глупости и заблуде хвата мука. Какве све будалаштине нисам озбиљно узимао... Срећом, благовремено сам долазио себи, нисам истрајавао у глупостима. Нама, који се залећемо и лако загревамо, богови су завештали спасоносни лек који се зове недоследност. Код промене мишљења и опредељења ваља гледати да ли су оне плод природног сазревања, или је по среди користољубиво прилагођавање. Сам са собом могу шта хоћу и како хоћу; важно је да у своје погрешке не увлачим друге. Моје недоследности шкодиле су једино мени, то јест, извесној мојој слици у јавности, до које ми није превише стало.
Милован Данојлић
 |
четвртак, 21. јануар 2016.
Мирослав Б. Душанић: Стрепња
 |
Од писања стрепим
Сваког дана
Јер ријеч написана
Лако се претвори
У почетак краја
Мирослав Б. Душанић
 |
Душан Ђорђевић - Нишки: КАД ТИШИНА ГОВОРИ
 |
КАД ТИШИНА ГОВОРИ
Све чешће тишина говори уместо нас
Сакривени, сањамо преображење
Божијих заповести, од којих прва
Љуби ближњега свог има слабије шансе!
Као путници безграничном тишином, чујемо
музику тих речи — да бисмо преживели
пространство и време отпутовало у неповрат!
Добро је да смо у истом купеу
Присуством дајемо знак и охрабрење
за пут у непознато...
Неко рече "То је љубав".
Док ти устајеш да приставиш кафу,
нарушени ритам тишине отрежњује:
Постојимо!
Душан Ђорђевић - Нишки
Фотографије: Перо Васлић
Александар Блок: СТАРАЦ
 |
А. С. Ф.
Под старост све, ко сви што реше,
Живим на свог сећања дну.
Некад нас — тамо — двоје беше,
Но не на јави — већ у сну.
Гле, бледи су јесењи венци,
Сећање нешто шапће све...
Али, зар се верује сенци
Кроз младићке што сину сне?
Све ли то би, или ја сањах?
Кад старе ране прођу те,
Дуго ме држе она стања
Када машта у маглу гре.
Глупе ми бајке нису по мери,
Болан сам, сед, старости роб.
Нека други пронађе двери,
Која ми моја не даде коб.
29. септембра 1902.
Александар Блок
 |
среда, 20. јануар 2016.
Миливој Анђелковић: МИЛЕНИЈУМ ПРЕД КАМЕРАМА (фрагмент)
 |
МИЛЕНИЈУМ ПРЕД КАМЕРАМА (фрагмент)
Водитељ одмах преузе тему опонирајући једином коме је то могао: – Митови – рече он – та наша колективна прасвест, врло слична код различитих народа и цивилизација, говоре другачије.
Научник се живахно окрете ка новом противнику: – Да, Хомер и остали кажу да се богови поигравају са нашим животима и судбинама. Данашњи физичари проналазе несташне атоме који су још у време Великог праска скренули са путање и свет је постао непредвидљив. Зар то није суштински исто: поигравање је непредвидљивост, непредвидљивост је поигравање.
Игуман Сава се тешко окрете ка Петру: – Увек када је нека катастрофа или велика несрећа, људи похрле у цркве. Одговор им не даје несташни атом ни наука и научници већ вера и црква. Велике револуционарне промене нису донеле добро – ни револуција у Француској ни потом у Евопи, ни бољшевичка револуција у Русији и деловима Европе – увек су их пратили јахачи апокалипсе: насиље, убиства, пљачке, велико проливање крви. Христос, Богочовек и Месија је алфа и омега, почетак и крај људске историје и оваплоћење свих божанских порука.
Петар жустро приговори: – Наука је увек, па и сада, најмлађа и најстарија, она се непрекидно обнавља...
Игуман Сава одмахну руком: – Наука једну заблуду замењује другом, једног бога другим. Она је увек у праву јер верује у новооткривено. Она је маркетинг нових сазнања, а црква, она је знање. Наука је дете које учи да хода, а црква човек коме је сваки корак добро познат.
Петар климну главом: – Добро речено, оче. Али каква је наука цркве? Није ли то илузија барона Минхаузена? Она када је веровао да ће сам себе извући из блата тако што ће се вући за перчин? Жеља и воља нису довољне. Жеља је сан, воља је метафизика. А блато је... реално...
– Блато је живот – уметну се Бхава. – Буда каже: Живот је прљав. Осамљен се креће, као носорог.
– Блато је пали свет – исправи га игуман. – Прихвата га љубав да би га преобразила. Филозофија хришћанства се темељи на личној љубави, док неке друге...
Бхава прихвати изазов: – Хришћанство своје изворе има у азијским религијама и тамо ће се једном вратити. Свето Тројство, зар то није остатак паганства? Хришћанство је сан. Објавило се у сну владара, реализовало у визијама. Живот је друго. Он тражи поништавање појавног “ја„ да би се живело истинским бићем, а не у сну или визијама.
Петар се окрете ка камерама: – Хришћанство је дало моралне норме. Али оне се могу потпуно остварити једино ако се “прочисте„ кроз развој друштва, демократске процесе и комуникацију. Иначе, постају догме. Зато је неопходно “самоограничење„ – да се искључивост религија замени толеранцијом. А то значи да религије треба ограничити умом и друштвеним односима.
Игуман Сава одмах одговори, размахнувши бројаницама: – Атомска бомба је производ ума. Биотехнологија у којој човек производи себе – такође. Науку је неопходно ограничити моралним нормама које даје религија.
– Западни свет је – проговори Бхава и очи камера се уперише на њега – пун великих система који себе намећу као једине: римско царство, хришћанство, крсташки ратови и инквизиције, победници у светским ратовима, нови свет профитне глобализације. Али увек једно. Зашто само једно? Зар то није ограничавање могућности целе цивилизације? Кажете: толеранција, ограничење свешћу... Како освестити све различите, често супротне, самодовољне или искључиве друштвене системе једне цивилизације?
Петар жустро рашири руке: – Тако што ћемо ширити поља у којима се допуњујемо, а не јахати на разликама. Неверица у друге призива једноумље. Тек када се уздигнемо изнад наметнутог, спашћемо се осмог смртног греха.
– Осми... смртни грех? – упита отац Сава зачуђено.
– Да, по Борхесу. Велики аргентински писац је признао при крају живота: “Начинио сам највећи грех – нисам био срећан у животу„.
Игуман Сава резигнирано одговори: – Бити срећан, шта то значи? Заробљени смо фасцинацијама па не видимо суштину, оно узвишено и трајно. Наше реално постојање не препознаје дубљу духовност.
Петар махну водитељу и сачека да се камере окрену ка њему.
– Не познајемо још ни оно што називамо “реално постојање„. Знамо за три димензије, познато нам је и време, недавно смо открили још шест мини-димензија сабијених у свету атома... Како оне делују, колико их заиста има, шта ћемо још открити... Томе додајте и случајност. Она се не сме заборавити; онај мали, несташни атом је увек негде близу нас...
Игуман Сава се надмоћно насмеја.
– Наука је Творца заменила Случајем. Све што људски ум не може да објасни производ је неке “случајности„: Велики прасак, еволуција, лутајуће комете, несташни атоми, лов на “божју„ честицу која ће сама, случајно да искочи... Превише случајности да би било случајно.
Бхава се помери али га Петар предухитри.
– Тачније је рећи по законима које још нисмо открили. Наука није догматика, она тражи, греши и открива. Међутим, ни наука ни религије нису разјасниле суштинска питања оних у чије име постоје и делују. Бавимо се све новијим објектима, а субјекте обликујемо по старим канонима...
И док је Петар узимао ваздух да настави, Бхава најзад дође до речи: – Наша бића су тек мале тачке свести у ништавилу.
Водитељ се убаци, погледа упереног ка режији.
– Међусобне односе треба уравнотежити, сагласни смо сви у овој полемици. Шта још можемо да закључимо? Прво...
Миливој Анђелковић
Водитељ одмах преузе тему опонирајући једином коме је то могао: – Митови – рече он – та наша колективна прасвест, врло слична код различитих народа и цивилизација, говоре другачије.
Научник се живахно окрете ка новом противнику: – Да, Хомер и остали кажу да се богови поигравају са нашим животима и судбинама. Данашњи физичари проналазе несташне атоме који су још у време Великог праска скренули са путање и свет је постао непредвидљив. Зар то није суштински исто: поигравање је непредвидљивост, непредвидљивост је поигравање.
Игуман Сава се тешко окрете ка Петру: – Увек када је нека катастрофа или велика несрећа, људи похрле у цркве. Одговор им не даје несташни атом ни наука и научници већ вера и црква. Велике револуционарне промене нису донеле добро – ни револуција у Француској ни потом у Евопи, ни бољшевичка револуција у Русији и деловима Европе – увек су их пратили јахачи апокалипсе: насиље, убиства, пљачке, велико проливање крви. Христос, Богочовек и Месија је алфа и омега, почетак и крај људске историје и оваплоћење свих божанских порука.
Петар жустро приговори: – Наука је увек, па и сада, најмлађа и најстарија, она се непрекидно обнавља...
Игуман Сава одмахну руком: – Наука једну заблуду замењује другом, једног бога другим. Она је увек у праву јер верује у новооткривено. Она је маркетинг нових сазнања, а црква, она је знање. Наука је дете које учи да хода, а црква човек коме је сваки корак добро познат.
Петар климну главом: – Добро речено, оче. Али каква је наука цркве? Није ли то илузија барона Минхаузена? Она када је веровао да ће сам себе извући из блата тако што ће се вући за перчин? Жеља и воља нису довољне. Жеља је сан, воља је метафизика. А блато је... реално...
– Блато је живот – уметну се Бхава. – Буда каже: Живот је прљав. Осамљен се креће, као носорог.
– Блато је пали свет – исправи га игуман. – Прихвата га љубав да би га преобразила. Филозофија хришћанства се темељи на личној љубави, док неке друге...
Бхава прихвати изазов: – Хришћанство своје изворе има у азијским религијама и тамо ће се једном вратити. Свето Тројство, зар то није остатак паганства? Хришћанство је сан. Објавило се у сну владара, реализовало у визијама. Живот је друго. Он тражи поништавање појавног “ја„ да би се живело истинским бићем, а не у сну или визијама.
Петар се окрете ка камерама: – Хришћанство је дало моралне норме. Али оне се могу потпуно остварити једино ако се “прочисте„ кроз развој друштва, демократске процесе и комуникацију. Иначе, постају догме. Зато је неопходно “самоограничење„ – да се искључивост религија замени толеранцијом. А то значи да религије треба ограничити умом и друштвеним односима.
Игуман Сава одмах одговори, размахнувши бројаницама: – Атомска бомба је производ ума. Биотехнологија у којој човек производи себе – такође. Науку је неопходно ограничити моралним нормама које даје религија.
– Западни свет је – проговори Бхава и очи камера се уперише на њега – пун великих система који себе намећу као једине: римско царство, хришћанство, крсташки ратови и инквизиције, победници у светским ратовима, нови свет профитне глобализације. Али увек једно. Зашто само једно? Зар то није ограничавање могућности целе цивилизације? Кажете: толеранција, ограничење свешћу... Како освестити све различите, често супротне, самодовољне или искључиве друштвене системе једне цивилизације?
Петар жустро рашири руке: – Тако што ћемо ширити поља у којима се допуњујемо, а не јахати на разликама. Неверица у друге призива једноумље. Тек када се уздигнемо изнад наметнутог, спашћемо се осмог смртног греха.
– Осми... смртни грех? – упита отац Сава зачуђено.
– Да, по Борхесу. Велики аргентински писац је признао при крају живота: “Начинио сам највећи грех – нисам био срећан у животу„.
Игуман Сава резигнирано одговори: – Бити срећан, шта то значи? Заробљени смо фасцинацијама па не видимо суштину, оно узвишено и трајно. Наше реално постојање не препознаје дубљу духовност.
Петар махну водитељу и сачека да се камере окрену ка њему.
– Не познајемо још ни оно што називамо “реално постојање„. Знамо за три димензије, познато нам је и време, недавно смо открили још шест мини-димензија сабијених у свету атома... Како оне делују, колико их заиста има, шта ћемо још открити... Томе додајте и случајност. Она се не сме заборавити; онај мали, несташни атом је увек негде близу нас...
Игуман Сава се надмоћно насмеја.
– Наука је Творца заменила Случајем. Све што људски ум не може да објасни производ је неке “случајности„: Велики прасак, еволуција, лутајуће комете, несташни атоми, лов на “божју„ честицу која ће сама, случајно да искочи... Превише случајности да би било случајно.
Бхава се помери али га Петар предухитри.
– Тачније је рећи по законима које још нисмо открили. Наука није догматика, она тражи, греши и открива. Међутим, ни наука ни религије нису разјасниле суштинска питања оних у чије име постоје и делују. Бавимо се све новијим објектима, а субјекте обликујемо по старим канонима...
И док је Петар узимао ваздух да настави, Бхава најзад дође до речи: – Наша бића су тек мале тачке свести у ништавилу.
Водитељ се убаци, погледа упереног ка режији.
– Међусобне односе треба уравнотежити, сагласни смо сви у овој полемици. Шта још можемо да закључимо? Прво...
Миливој Анђелковић
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Јован Ћирилов: У РАСКОЉНИКОВОМ ДВОРИШТУ
 |
| * 30. август 1931 † 16. новембар 2014 |
Дворшите је било пусто
врвме је у њему давно стало
још кад је безумник Фјодор Михајлович
нестао у Сибиру
Барице измећу сувих буника
сместиле су се усред његових стопа
тиших од сопствене сумње
Леп је отпао са цигала од његових урлика
а дрво на вратницама и окнима трулило је полако
и скоро чујно
као нека велика гљива савести
Стајао сам усред дворишта
као усред романа
између редова грозничаве маште
лицем у лице са јунаком
неспособан за подвиге веће од рођења
а најмање способан
да превалим оних 730 корака од Столарске
до злочина
Махнит због његових врлина
најзад сам открио своју предност
а можда сам је и давно знао
ја сам од крви и меса а он никад није ни постојао
Јован Ћирилов
/Преузето из ИДЕНТИТЕТ, 7 - 8, Друга(чија) Србија, сузовски свитак; Београд, зима 2007./
 |
Живко Аврамовић: МИНИЈАТУРЕ (избор)
 |
3.
све чешће ме дозива
небо завичајно
док ме јуре
пашчад уклета
жељна крви
и црне освете
 |
њиве су моје
одавно незаоране
ране се моје
још по њима шећу
тражећи очев глас
и песму девојачку
песму плаветну
благу
лепршаву
 |
нејаке су моје речи
да тугу искажу
немоћне су
да ме на златна поља
врате
да ме крај реке
омаме
да ме јутром ојутре
и поново
у песму претворе
Живко Аврамовић
/Преузето из ТРАГ, Часопис за књижевност, уметност и културу; година VII, књига VII, свеска XXVII; Врбас, септембар 2011./
 |
Фотографисао Перо Васлић: Мотиви из Доњих Церана
Власта Младеновић: ВАН ТОКА, СА ИСТОКА ГЛАС & ЛИЧНО СТВАРАЛАШТВО
 |
Чак и онај који је ничији,
неко га својата,
само сам ја потпуно изван јата,
усамљени глас птичији.
 |
Мариокову, опет
Поезија је, ипак,
лична ствар,
залуд симбол,
свако осећа
свој бол.
Заједнички је јарбол
и на њему застава,
али док певам
у питању је моја глава.
Власта Младеновић
 |
уторак, 19. јануар 2016.
Менсур Ћатић: ЧИН - ЧИН
 |
наздравили смо као танким чашама
тијелима пуним црвеног вина
кад је рекла да зажмурим
и нестала у тишини
као да је птица
у очима ане карењине
преплашена писком локомотиве
разбила танко стакло
између два свијета
Менсур Ћатић
 |
Мирослав Б. Душанић: Гордијев чвор
 |
Срећа се не јури
Говорио је отац погнуте главе
И брао љутику
Са којом се смирују крилати змајеви
И распомамљене гује
Срећу треба исклесати као за кров греде
Мукотрпно знојно
Као рамове за врата и прозоре
Са којима се отварамо према свијету
Мирослав Б. Душанић
 |
Пријавите се на:
Постови (Atom)