Савко Пећић Песа: ОД КОСОВА

ОД КОСОВА

На небу чуперак косе

Маглу спаја

У земљи муњом ране отвара

У славу се туга увукла

Букте њиве

У орању клас застао

Громом небо плаче

Лисица с вуком

Ширином завија

Омакла брава

Кроз врата мрак ушао

Змија воду отровала

Шупља тиква

У букву се претвара

Жаба ногу помакла

Зидом пакао измиче

А сан се сном рађа

На небу 12 беба

Анђео крила

Птићи цвркућу

А дјевојка

Косовску сабљу исукала

Из збирке,

''Са сузама жита остају''

Светосавска реч 1994.

Текст и фотографије: © by Савко Пећић Песа

Miroslav B. Dušanić: Ich-Gespenst

Ich-Gespenst nur…

Das Exil hat mir den literarischen Boden entzogen. Ich wurde zwar umgepflanzt, aber ich habe mich davon nie erholt. Ich bin in der Wirklichkeit nur ein Gespenst geworden, das mit seinem Erfahrungsstoff nicht viel anfangen kann.

Miroslav B. Dušanić

Artikelillustration: © by Marco Uras - "Exil",

(Hommage an Enki Bilal)

mir o (ganz lang gesprochen)

oh dem gespenster-ich

vermeint nur geborgt zu

haben (die erinnerung) all

den schmerz (er gehört einem ganz allein)

keine leihgabe (wer würde den schon

übernehmen?)

o mir wird angst und schlecht

ums herzverrecken

Elsa Rieger

ВОШТАНИЦА ЗА ЖИВОЈИНА

Недјеља, вријеме молитве.

У храму Успенија Пресвете Богородице у Дервенти за покој душе  стрица твога  Живојина, упалио сам воштаницу. Свјетлост која ће вјечно зрачити у душама нашим за спокој уснуле још једне душе, која тихо оде и нечујно заспа да траје.

Савко Пећић Песа

Фотографије: Савко Пећић Песа

Miroslav B. Dušanić: Diese Notiz entbehrlich

Savko Pećić Pesa

Diese Notiz entbehrlich

Damals war die Zeit / sagst du / sage ich / sagen alle / aber heute ist sie auch / fruchtbar und furchtbar…

Miroslav B. Dušanić

Savko Pećić Pesa

Лист а жут

у који угао у који кут

Родне ми груде

док Мисли луде

од Оца сад Мајци

само нама не-

знаној хајци

док јесен Љето слути

док мили Родни скути

на Лист личе

у Бит приче

враћам Потомка

и мога и твога

да угао нађе

онај препун Славља

у ткању нити нашег Православља

уз Хљеб крсни и кап вина

још ХИЉАДУ хиљада година

Милорад Мишо Ђурђевић

("годирод" Мирославу)

Мирослав Лукић

КЊИГЕ СНОВА: НИКАДА НЕЋЕ БИТИ ОНО ШТО НИЈЕ САЊАНО

© by Горан Деспотовски: Mumbled (2007)

Можда сам се управо у сну и након буђења

највише приближио сабластима,

стигавши до међе свога даха, духа,

до погашених лампи девојака

које стрпљиво чекају анђела и стрелца,

анђела да упали лампу,

стрелца да нанишани у погрешну мету

да би на право место погодио?

(краћи извод)

Мирослав Лукић

© by Горан Деспотовски: Mumbled (2007)

"Људи - фигуре - лутке су зауставјене у конфузном и дементном стању у прекинутој радњи и чину који из прошлости емитује колективно упозорење. Ови радови алегоријски и симболични нагоне гледаоца да се са њима идентификује и преиспита сопствено место у друштву, које је у перманентној кризи на глобалном плану, и чије вредности су често изопачене."

1000. Post

Zu diesem kleinen Jubiläum präsentiere ich eine Übersetzung ins Spanische in einem chilenischem Blog

Eine nette Geste und große Überraschung machte mir Frau Rocío L'Amar mit der Veröffentlichung des Gedichtes Ich-Gespenst

YO FANTASMA --

A Life (apilado una montaña de los sueños)

como una inclinación fuera de circuito

Una extraña canción (por ejemplo, en los cafés de Tokio,

por Meiko Kaji)

o (un poema de Eliot, como lo es, lo sé

no más, pero el vacío impresionado:

Somos los hombres huecos

Somos los hombres de peluche

Apoyado en conjunto

Casco lleno de paja. ¡Ay!)

Un haz de luz (un péndulo, ir día a día

arriba y abajo)

como un cuchillo (profunda y muy real)

Un infierno (pero no al final)

Miroslav B. Dušanić

Милан Ђорђевић: Облутак

Данубиус (култна скулптура, камен, Лепенски Вир, 7. миленијум пре. н.е.)

Облутак

Васи Анђелићу

О, толико има прошлости око нас и у нама.

У влажном и видљивом или невидљивом

и пепељавом, у стварима и нама људима.

У шуморавим стаблима и облим плодовима.

У сићушним инсектима и разним животињама.

У белим крзнима или у зеленим маховинама.

Али, иако све пролази, иако чак и будућност

споро постаје садашњост и прошлост, у нама

нешто остаје као глатки камен на дну реке.

Али зашто, зашто је твој отац онако нестао?

И зашто се смрћу морало уништавати нешто

што и живи људски разговори преображавају?

А зашто је, зашто, требало тако убијати људе?

Не знам, ћутим као незналица, размишљам,

својим путем настављам људски да путујем

и ка ноћи идем овом само својом пустињом.

Као и ти пријатељу, ја сам мирни и бијели облутак,

неки облутак на дну ове наше можда црне реке.

Милан Ђорђевић

(Sehen Sie bitte auch Skulptur!)

CONNECTION

Miroslav B. Dušanić

Милорад Мишо Ђурђевић: МОЈ ОТАЦ

Мирослав Б. Душанић (1962)

(једна од ријетких фотографија из мог дјетињства, фотографија је из 1962. год. и највјероватније је дјело локалног фотографа Миленка Бећаревића из Доњих Церана)

МОЈ ОТАЦ

Мој отац

Бразду оре

Која човека човеком рађа

И дан данас

Сунце јутри

Обданицу, тамјаном мирисним

Из три дела утканим

Све тањом нити бити

Сину ми поклања

Руком огрезлом, тежачком муком,

Рађањем мојим

Мој отац

Зрно пшенице

Злати погледом наде

Да река обалу своју нађе

Доласком заслуженим

На праг поклоњења.

Тешке ли су, оче

Спознаје наше

Олистале извором, коријеном

Неисказане гласом

А исте Мишљу.

Због тебе, мили мој,

Зоре ми руде осмехом кћерке

Надахнућем сина

Миомирисима предања

Кад се будемо срели

Пред Њим

Да будемо исто ницање

Браздом коју и дан данас

Јутриш мноме.

Милорад Мишо Ђурђевић

("годирод" Мирославу)

Miroslav B. Dušanić: Verfängt

© by Franco Donaggio

Verfängt

in die Nacht verbannt

mein Blick herumwirbelnd und verängstigt

erstarrt tief ins Dunkel

und mehr

und noch mehr entfremdet

er wird nur das einfache Sein im Nachtlager

ein eingepresster Fluchtpunkt

nicht mehr zurückholend aus dem tödlichen Spiel

nicht mehr

das Vergangene ist zu weit ausgestreckt

das Vergangene zieht ihn ins Grab hinein

Miroslav B. Dušanić

by © Llúcia Mundet Palli / performance photo: Chiharu Shiota - Try and Go Home [Domine de Kerguennec, France]

diesmal ist es kein spiel

verfängt sich dein blick

in der nacht

wirbeln gedanken

auf meinem nachtlager

unruhig im dunkel

der erinnerung zeitlos

bleibt das reiben

an möglichkeiten

und verpassten fluchten

doch eines tages

bist du vergangen

für immer

by © k.m. (claire.delalune)

Нека ти је вјечнаја памјат!

ПЕСМА ТУЖНА
 
Једна суза
клизнула је
браздом дубоком
старице
преоране земље
Далеке а родне
кад смањио се род
за једне руке горштака
Размичу се бразде
земља хранитељка
телом се храни
чеда свог
А у туђини утрнулој
друга суза пада
као грумен земље
који далек
не може да баци
на ковчег

Тодора Шкоро

Фотографије: Савко Пећић Песа: Живојин и Тривуна Душанић

Мирослав Б. Душанић: Жеља

Моја мајка Радојка

Жеља

Мајко покажи ми лице
да видим Српску
да видим
ту избраздану њиву
да застанем
да ногама пропаднем
у ту земљу
у то блато
живо блато
и замрем спокојно
на твом челу

Мирослав Б. Душанић

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Хладно је и неуморно киши. У једанаест часова и двдесет седам минута сустиже вијест, да је Српска добила једну бразду а њено лице једну бору више: мој стриц Живојин је заспао заувијек...

Нека му је лака црна земља!

Georges Perec: Träume von Räumen

Miroslav B. Dušanić: Schock

Der Raum ist ein Zweifel: ich muss ihn unaufhörlich abstecken, ihn bezeichnen; er gehört niemals mir, er wird mir nie gegeben, ich muss ihn erobern.

(Georges Perec: Träume von Räumen / ISBN: 3-596-11138-2)

Мирослав Б. Душанић: Убиство без предумишљаја

Моја маленкост - лично

Убиство без предумишљаја

                                           У знак сјећања на мог оца Будимира

Има Бога, рече ми отац, док смо цијепали дрва знојних лица, ужеглих очију, изгарајући у пари исцијеђене земље после кише. Има Бога у лишћу овог сасјеченог дрвета и соку његове коре, којег испијају мрави и расту разносећи сасушене траве. Осјећаш ли његову снагу и боли у натегнутим мишићима, у замаху сјекире и вриску иверице?

Замахивао сам брже и јаче, витлајући сјекиром изнад главе... Онда сам убио оца, једним покретом искоса у потиљак, и он је пао скоро обгрливши моје ноге. Без страха на лицу одложио сам сјекиру и испио гутљај ракије.

Има Бога, рекао сам то гласно, извире ти из потиљка оче, а он ме и није чуо. Лежао је надувен и обливен крвљу. Насмијао сам се мајци у очи и сестрином чуђењу, загрлио Бога и све до Београда пјевали смо религиозне пјесме.

Мирослав Б. Душанић