уторак, 22. јануар 2013.

Стеван Тонтић: Љубав на сеоски начин


Љубав на сеоски начин

Никад у том селу не видјех (оку је то жао),
Да сељак, млад или стар, жену своју пољуби.
Љубав су водили у густом земаљском мраку,
Кад пол подивља па стид се и рачун губи,
И бог би им, расипник, по чопор дјеце дао.

Никад у том селу, била недјеља или сриједа,
Не видјех двоје да јавно се милују, ћућоре,
Ни младића да драгану макар за руку држи
Осим на пиру, на збору – док коло не разоре
Пуцњи и јауци коловођа и чувара реда.

Нема више тога села, тих дјевица, момака,
Спржено је са другима, са стотинама сељака.

Стеван Тонтић

понедељак, 21. јануар 2013.

Илија Огњановић Абуказем

* 30. април/12. мај 1845  † 08./21. август 1900

„Зато браћо н е р о ђ е н а
Останите тамо где сте!
Па у свету невидовном,
У том рају мирно лез`те.
Није тако лако живет`
Као што се родити;
Јер је тешко с овим светом
П о л е м и к у водити.“


Илија Огњановић Абуказем
 (Шала и сатира, св. 1)

Forough Farrachzad: Geschenk


Geschenk

Ich spreche aus der Tiefe der Nacht
Aus der Tiefe der Dunkelheit
Und aus der Tiefe der Nacht spreche ich

Wenn du in mein Haus kommst, mein Freund,
bringe eine Lampe und ein Fenster mit,
durch das ich auf
die Menge in der fröhlichen Gasse sehen kann.

Forough Farrachzad

недеља, 20. јануар 2013.

Љубица Милетић: Час историје


Час историје 

Учили су те да ти је земља на раскршћу путева
Да се царства сударају на твом узглављу,  
Да је крв морала пасти, јер је историја  
То захтевала;  
Да је историја истинито приказан след  
Догађаја, а да сам Бог на рамену носи пушку!  
Учили су те да ти је земља богата  
И да се од шума не може проћи,  
Да никад није поражена војнички  
И да су због ње звонила звона у Паризу...  
Избијали су ти заблуде из главе маљем,  
Доказивали паљевином и збегом
Да је боље радити све, него...  
Учили су те непрестано, вековима,  
А ништа научио ниси. 
Као да ниси од овог света!  
Узалуд широм Европе и још на два континента  
Цвеће на твојим хумкама вене и цвета.  
Вене. И цвета...

Љубица Милетић

субота, 19. јануар 2013.

Miroslav B. Dušanić: Akt / Мирослав Б. Душанић: Акт

Akt

Unsere nackten Körper wiegten sich
kraftlos im Wind 
des Dämmerlichtes und Regenchaos
das undurchschaubare Dunkel 
breitete dichten Schleier aus 
in gierigem Fressrausch verspeiste uns 
so dass nur das Liebesnest verblieb 
von den Weidenzweigen gebaut.

Miroslav B. Dušanić
 
Luciano Castelli: Rosa Nackte (1982)
Акт

Обнажена тијела нам се 
беспомоћно клатила на вјетру 
сумрака и кишног хаоса
непрозирна тама распростирала 
свој густи вео
у глади похлепној нас пождерала
само је љубавно гнијездо остало
од врбовог прућа изграђено. 

Мирослав Б. Душанић
(лични препјев аутора са њемачког)

петак, 18. јануар 2013.

Антун Бранко Шимић: Опомена

18. новембар 1898 † 02. мај 1925
Опомена

Човјече пази
да не идеш мален
испод звијезда!

Пусти
да цијелог тебе прође
блага свјетлост звијезда!

Да ни за чим не жалиш
кад се будеш задњим погледом
растајô од звијезда!

На свом концу
мјесто у прах
пријеђи сав у звијезде!

Антун Бранко Шимић

Борислав Радовић: Песниково место


Песниково место

С времена на време, приспевају позиви за учешће на неком књижевном вечеру.
Пред тим позивима јавља се помисао како је песнику одувек било место на двору или тргу. Позива са двора више нема: то је ипак срећна околност, која се прихвата са олакшањем. Тамо је све више званица а све мање пара. Уосталом, кад би се још тамо додељивали летњиковци, човек би можда и зажалио што му се не пружа прилика да изабере за себе неки омањи, у близини, са сувом климом. Овако му је свеједно.
Остају позиви с трга. Ни тамо нема златника, има само бакрењака; но тамо ће зато својски нахранити и напојити песника. Посадиће га за сто и пуниће му тањир и чашу докле год не устане и отетура се на починак. То је леп стари обичај с којим је поезија почињала и с којим би био ред и да се заврши, кад јој буде дошао крај. Ту за столом, човек бива сваки пут изнова истински дирнут и у исти мах уплашен сазнањем о ваздашњем значају улоге која му се приписује и коју је нехотице прихватио. Прибојава се да његов положај помало личи на лажно представљање. Не, није он дошао ту како би љубазним домаћинима будио успомену на њихове претке и светло оружје. Он би могао бити још само жонглер, лакрдијаш спреман да им краде јаја под кокошкама ако би га пустили да изгладни, и који одмерава испод ока њихову женску чељад погледом замућеним од пића. Нек размисли чему би то одвело. Свашта би му се могло догодити кад се не би сутрадан зором мамуран, искрао и наставио пут.

Борислав Радовић
/Преузето из часописа за поезију и теорију поезије „Поезтија“, Бр. 27-28, Београд; 2004./

уторак, 15. јануар 2013.

Мирослав Б. Душанић: Главобоља

Мирослав Б. Душанић
Главобоља

Моје тијело хоће
нешто да ми каже
што ја не желим
да чујем
 
Ту не помаже
Аспирин

 

Мирослав Б. Душанић

Miroslav B. Dušanić: Notiz um das Buch

Miroslav B. Dušanić

Notiz um das Buch
für Elsa R. aus Wien

Die Körperhülle stirbt
unvermeidlich
und zügig ab.
Es ist schwer zu stoppen.
Wahrscheinlich,
man soll es auch nicht...

Und das Buch?
So ein schwierige Geburt!
Deine Gedichte so gut –
ausgesprochen gut.
Mit manchen von mir
bin noch unzufrieden.

Ich überlege schon lange
nach.
zu lange (ich weiß es).
Ich suche eine Lösung,
(im besten Falle) eine
optimale...
Wenn nichts, dann bleibt
so wie es ist.

Mit dem Buch starten wir
im Januar.
Der Jahres-Anfang ist
immer gut – der verspricht...

Miroslav B. Dušanić

недеља, 13. јануар 2013.

Jehuda Amichai: Luxus

* 03. Mai 1924 † 22 September 2000
Luxus 

Mein Onkel ist in Sheikh Bader in Jerusalem begraben.

Mein anderer Onkel, der im Ersten Weltkrieg fiel,
Ist in den karpatischen Bergen verstreut,
Mein Vater in Synhedria, in Jerusalem,

Meine Großmutter auf dem Ölberg,
Und die Eltern all dieser liegen
Begraben in halbzerstörten jüdischen Friedhöfen
In Unterfranken zwischen Wäldern und
An Bächen, die nicht Jerusalem sind.

Großvater, Großvater!, der Du
Jüdische, schweräugige Kühe hattest,
Im Stall unter der Küche,
Der Du um vier jeden Morgen aufstandest,
Ich habe von Dir dieses Frühaufstehen
Geerbt. Mit meinem Munde, noch bitter
Von nächtlichen Ängsten, hege und
Pflege ich meine bösen Träume.

Großvater, Großvater!, Oberrabbiner
Verkauf meine Schmerzen,
So wie Du das gesäuerte Brot
Am Vorabend des Pessachfestes verkauft hast;
So daß die Schmerzen bei mir bleiben und
Sogar weiter schmerzen, aber nicht mehr
Mir gehören, nicht mehr mein Besitz sind.

So viele Grabsteine sind in der
Vergangenheit meines Lebens verstreut.
Namen, eingemeißelt, wie die Namen
Von verlassenen Bahnstationen.
Wie kann ich denn all diese Entfernungen
Mit meinen Wegen überspannen?
Wie kann ich sie alle miteinander
Verbinden? Ich hab' die Mittel nicht,
Um dieses kostspielige Bahnnetz
Zu erhalten: Es ist ein Luxus.

Jehuda Amichai

Мирослав Б. Душанић: И немој имати другог пјесника осим мене

Мирослав Б. Душанић
И немој имати другог пјесника
осим мене
             за Рајка Ногу, Бабарогу и остале
             Национале

да те ударим пјесмом
посред носа и
наставим
ововременску драму
безвлашћа
да ти умножавам
прошлост
и ако затреба
да те у њу затворим
вјечно
да пловиш као лађа
да ме славиш увијек
будан
и лик не заборавиш
да задрхтиш од мог
испруженог кажипрста
и громког гласа
опасно је ово вријеме
других пјесника нема
у овој земљи
осим мене не постоји
божанство
и дуго ће да се чека да
се поново роди
које је тако вично
да се свему прилагоди
 

15. мај 2012.

Мирослав Б. Душанић

петак, 11. јануар 2013.

Обрен Ристић: Последњи дан


Последњи дан

Слово Цртеж у песку у таласима звук
Из галаксије далеке, из тајанства и мира
У једно писмо прошло и будуће сабира
А коме ће повест бити поверена за наук

Спознаја или слутња, тек чулима се оте
Какав је био последњи дан, без страсти
Сведочиће завичај мој који из ове красоте
Блиста на хоризонту и са њим ће срасти

Да ли ће час тај имати снагу и лепоту вулкана
Из утробе, силину воде из тамних дубина
Или ће нежно сунце овога умилног дана

Ка свом заласку објавити вечност Оца и Сина
Можда нам камен острошки светлошћу у заметку
Благовести. Или ће реч само као на почетку.

Обрен Ристић

четвртак, 10. јануар 2013.

Савко Пећић Песа: Угарци

Савко Пећић Песа
Угарци
(Мирославу Б. Душанићу)

Док у души живи прошлост  
срце немирно дрхти
као усамљен паук на паучини
под ударом вјетра

Моји угарци сагоријевају
 
гасе погледе уназад
а стазе нијеме и зарасле
у капима росе плачу
пустаре трњем све гуше

На капима росе
 
које сам животом газио
има изласка и заласка сунца
сванућем опстаје нада
у појезди и пријезди
мог зачетка

Прежалити или ћутати
 
и једно и друго
појездом и пријездом
туђина у срце боде
хеј хеј далеки мој роде

Савко Пећић Песа

недеља, 6. јануар 2013.

Из циклуса под радним називом: Емигрантски крух наш насушни

Перо Васлић
Помрачење у егзилу

Дуге ноћи су дошле довољно рано
а дани се не повратише
чак се ни Господ није указао
у моме скровишту

али такође тамо
— писала мајка — није сваки сан
који је она сањала њој припадао

и она се увијек за језик угризала
од разочарења
када је сунце излазило и залазило

и схватила је зурећи у огледало
да је још само она сама као одговор
преостала... 

Мирослав Б. Душанић
(у оригиналу писана на њемачком језику)