Јесен у чаши од кобалта
Суве гране дрвећа су махале изнад магле као велике руке земље замочене очајем у дубину неба. Тишину ломи ветар зацепљујући у њу челичне оштрице хладноће звука ледених харфи што су се заледиле на парама гејзира. Сликар Мунч гура из платна човека пунога крика и он се надувава кроз маглу и испада пред задиханог шетача. Шетач прође забијене браде у ревере не хајући на Мунчов крик који је још увек мирисао на ланено уље и дебеле намазе боја. Не верујући ветар да неко може не чути тај крик појача дување у лице шетача, али он само провири кроз рупицу дугмета у небо и дуне буљук паре у маглу окачену о суве гране дрвећа. Хук његове туге откине црне цветове и они измешаше свој крик са Мунчовим па из оба излетеше вране и ускомешаше небо црним флекама. Шетач стаде. Дуне у недра свој утајени крик и на друго око погледа у небо напупело од црних флека које само што није процветало снегом. Тупо гледајући у рупе на магли које су криком Мунча и криком врана изазивале маглу да процвета снегом, није приметио човека који му је ишао у сусрет и ношен силином ветра, налете на њега. Ономе, испаде из руке завежљај књига увезан шпагом, а шетачу испаде дрхтаво:
- Извините молим вас.-
- Извините.- Врати му придошлица и сагне се да дохвати заважљај, но сагне се и шетач и њихове се главе, ''тупп'', сударише.
- Опа.- Уздахну Шетач. Око му се уврежи у око онога испред себе и он у његовој дубини види сузу налик на отргнути кристал са ледене фигуре из Осла којој је вајар нехотице, длетом расекао усну раширену у осмех.
- Познајемо ли се ми?- Упитао је шетач заглављен погледом између разбацаних сувих грана у ветру, и неба кроз чије су жуте флеке пропадали бели цветови снега, па падале на земље која је на своју црнину чекала белину небеса.
- Ја познајем вас.- Одговорио му је глас који се претворио у женско мажење вокалима.
И шетач виде да пред њим чучи жена забрађена у велику мараму и кроз рупице на плетиву вири у његово необријано лице. Гледала га је са подозрењем, са опрезним искораком ноге који је наговештавао да је увек спремна на бег и увек спремна на скок у загрљај. Шетач развеже своје мисли умотане у корице сећања, прелиста фотографије у њима налик на девојкино лице, па одмахне главом.
- Не, ја вас не познајем.- Одговорио је не примећујући да још увек клечи испред девојке и држи свезак књига који је испустила. Она се осмехне, дуне у његово лице прегршт магле који је мирисао на цветове баобаба који никада нису осетиле мирис пахуљица, и ухвати за шпагу којом су биле увезане књиге.
- Свакако да ме не познајете, ја сам мала неважна девојчица. Али ја вас познајем јер сам прочитала све ваше књиге. Знам да сте писац и да се зовете..-
- За име Бога ћутите.- Уплашо прозбори шетач погледајући високо у небо где су кроз црне рупе цветали букети снега и са висине одбацивали своје беле латице.
- Може вас неко чути, а онда ето проблема.- Поверљиво је шапутао док му је ветар кидао речи са уста и разносио их на све стране света. Девојка се исправи и држећи завежљај за шпагу подигне и шетача. Стајао је испред ње покушавајући да наговести израз њеног лица испод мараме. По гласу јој је стварао слику лица у мислима. Детаљ по детаљ.
–Да. Има фине црте лица. Нос, усне и врат као у порцеланске лутке а очи црне и искричаве..-
- Ви сте мој омиљени писац. Ох, колико лепо пишете о љубави. Тај занос, мелодија речи, звук емоција..- Говорила је девојка и даље забрађена у црну мараму из које су јој трен на трен светлуцале очи.
- Љубав, звуци, мелодија, ех драга моја, ех драга моја..- Само је пискутао шетач док се на пару његових речи лепило милион латица снега и светлуцале у њој чинећи космос расутих звезда.
- Волела бих да једнога дана будем писац као ви.- Шапнула је опрезно га гледајући кроз искрице пахуљица којима их је засуло небо кроз црне рупе што су отресале крилима.
- Ох, не будите тако сурови према себи. Љубав се плаћа,,,. И свака реч која има звук се плаћа. Плаћа се болом драга моја. Јер, писац није ништа друго него отворено небо са црним рупама које машу крилима и кроз које пропадају букети снега, латице беле и чисте и пуне сјаја звезда. Љубити, значи завезати се за точак бола. Волети, значи котрљати се на томе точку кроз живот, кроз трње и срчу речи оних који никада неће љубити. Бежите драга моја. Бежите из ризнице бола у којој писац љубави раздере груди и замочи перо у њих па крвљу својом пише текстове о њој о љубави, о љубави,,, о смрти својој, и вечности онога што је написао.-
На мах се девојци учини да низ брадате шетачеве образе капају сузе, али га онда застре снег и само је из те белине могла да чује његове речи које су одзвањале као прапорци и звецкале кроз пахуљице.
- Што више у себи понесете љубави, више ће се туге окачити о ваша рамена. Свака реч која звучи;'' ја љубим''. Повући ће вас низ литицу туге у бездан самоће. Да, да, добро сте чули. Ако желите да љубите некога или, или рецимо свет, свим срцем, будите сигурни да ће вас презрети и да ће те уместо љубави доживети бол и самоћу.-
-Немојте, немојте ме плашити. Ја тако силно желим да волим и да ме воле.- Дахтала је девојка у пахуљице и топила их испрекиданим дахом из дубине груди, тако да су се испред лица шетача претварале у потоке који су капали низ његову браду.
- То је истина и немам намеру да вас лажем. Ако то још желите записати будите сигурни да ћете навући омчу око својега врата а сви они који вас буду читали, разочарани својим не успесима чезнуће да је стегну.-
Девојка спусти мараму са лица. Њено лице, његова белина блесне кроз латице пахуљица. На уснама руменим од чежње за пољупцем, заискрише звезде закуцане лепоте у мокре одаје букета пахуљица.
- Дакле истина је да писци пишу замачући перо у своју крв.- Шапнула је тек овлаш отварајући усне да не отопи врелим дахом послагане звезде на својим уснама. Писац климне главом. Није јој могао рећи, није имао храбрости да јој призна последњу тајну писаца. А и како би јој могао саопштити да сваки писац почиње умирати чим напише своју прву причу. Да ли би му уопште веровала да са сваком новом књигом одузму себи живот и за један нови живот постану бесмртни?
- Дакле.- рекла је девојка која је држала канапом завезане књиге у руци као да са њоме држи омчу намакнуту на пишчев врат.- Дакле ако желим да пишем да будем спремна за ту реч и да умрем?-
- Да.- Климнуо је главом писац. – Што се будеш више извештила да дубље гурнеш перо у себе и напишеш са њим дубљу причу себе, већма ћеш умрети. То је проклетство песника. Да умиру певајући стих а при томе сакривајући боли од света, од себе од самоће која им глође не проспаване ноћи.-
И док се девојка није надала, он развеже поглед од њеног погледа испусти књиге које се обесише на шпаги у њеној руци и оде кроз међаву.
Неко је време девојка стајала са обешеним књигама у руци а онда подигне поглед према небу и дуна у букет снега који је пропадао кроз тамне рупе на небу што су ламатале крилима на ветру.
-Драга моја.- говорила је девојка замотавајући се у црну мараму. – Време ти је да одеш кући и по први пут се погубиш пером замоченим у своје груди са којим ћеш написати причу.-
Иза писца је остао траг корака у који су падале пахуљице настојући да их што пре прекрије и сакрију њихов каљави траг белином. Само је ветар кроз Мунчеву слику дувао крик, крик кроз који је писац по ко зна који пут погубљавао себе и постајао бесмртан.
Ову причу сам посветио барду Стевану Исаковом који ме је научио да тишина има звук чекања радости живота и кроз љубави откидање себе од света и везивања за бесмртно и вечно, своје лично биће.
Борис С. Стапарац
