Küsse
Schutzlos
auf deinen
Lippen
tanzen
Küsse im
silbernen
Licht
Miroslav B. Dušanić
субота, 29. март 2008.
петак, 28. март 2008.
Miroslav B. Dušanić: Lautlos
 |
| © by Vladislav Kondratenko - gedanken über... (мысли о...) |
ineinander
verstrickt
blicken wir
zurück
und
brechen
uns
immerfort
Miroslav B. Dušanić
Miroslav B. Dušanić: Borges‘ Ich
 |
Borges‘ Ich
Mutig
der Schritt ins Dunkel.
Ehre Dem
der nicht zurückschreckt.
Miroslav B. Dušanić
субота, 22. март 2008.
Miroslav B. Dušanić: Die Grenzen der Sprache
 |
| © by Bоžidar Bošković - Suton |
Die Grenzen der Sprache sind die Grenzen meiner Welt.
(Wittgenstein)
dichter dran belauschen
das tiefe geräusch
des innern
durchqueren fiebernd
durchdringen bohrend
das empfindsame herz
dann zurückkehren
dem tage entgegen
unzufrieden
und regelrecht destruktiv
dichter dran
dichten absichtlich:
des blutes spur
des unsren körpers
der in trostlose leere vergeht
und alles licht abstößt
unwiederbringlich entgleist
Miroslav B. Dušanić
петак, 21. март 2008.
Erich Maria Remarque (1898-1970)
Erich Maria Remarque (1898-1970)
 |
Die Worte stimmten nicht mehr, sie verschoben sich, sie drängten hinüber in andere, buntere Gebiete, als sie die kleinen Ereignisse meines Lebens geben konnten - ich wusste, dass sie schon nicht mehr Wahrheit waren, dass sie zu Phantasie und Lüge wurden, aber es war mir gleich -, die Wahrheit war trostlos und fahl, und nur das Gefühl und der Abglanz der Träume waren Leben...
Erich Maria Remarque
четвртак, 20. март 2008.
Exilgedichte
Exilgedichte
1
Ich atme tief ein.
Die Nacht groß und schweigend
lagert sich ab vor meinem Fenster.
Der Tod schleift die Rasierklinge
erblickt über dem Fensterrahmen.
2
An der Wand eine Spinne getarnt.
Der Tod schleift die Rasierklinge
im Rhythmus ihrer Atmung.
Miroslav B. Dušanić
 |
| © by Nikola Dedović |
Der Tod und die Rasierklinge
Unbehagen in allen Sehnen
vielleicht ein wenig Scham
vieles lässt sich überreden
zertreten lang
geschliffen leis.
© by Fabian Tietz
*************************************************
Am Fensterkreuz
am Abend
Sonne ließ es scheinen
hing diesmal
Jesus nicht
© by SuMuze
уторак, 18. март 2008.
Niccolò Machiavelli
(* 3. Mai 1469 in San Casciano in Val di Pesa; † 22. Juni 1527 in Florenz)
 |
Die Menschen beurteilen alle Dinge nach dem Erfolg.
Jeder sieht, was du scheinst, und nur wenige fühlen,
was du bist.
Niccolò Machiavelli
субота, 15. март 2008.
Miroslav B. Dušanić: Mascha Kaléko
 |
| Miroslav B. Dušanić |
Ein Schritt. Zwei Schritte.
Und kein Trost
dazwischen.
An einem Ort -
den ich nicht kenne,
verdunkelt
ein heller Stern
in meinem Kopf.
Der Mond -
noch unbekümmert,
rundet sich
als gäbe es ihr Lächeln.
Miroslav B. Dušanić
петак, 14. март 2008.
Miroslav B. Dušanić: Finsternisklemme
 |
| © by Ljubiša Jovanović: Dobro i zlo |
Finsternisklemme
als ob die farbe weint und rot ins grau versinkt
das blau wäre dann unendliches schwarz
blüht wie von selbst -
frisst alles auf
auch das weiß
und
das gelb zittert
ein gebet noch
bevor es in netze fällt
weither und nah verabschiedet sich grün
als ob es nie mehr hierher zurückkehren dürfte
Miroslav B. Dušanić
среда, 12. март 2008.
Miroslav B. Dušanić: Besitz
 |
Besitz
(für Lidija)
Die gefangene Nacht
ruht auf meinem Tisch.
Wer weiß schon
welche Wirklichkeit
in ihr steckt.
Miroslav B. Dušanić
 |
| © by Tune Andersen - Organisk pendul (1996) |
уторак, 11. март 2008.
Miroslav B. Dušanić: Umstellung
 |
| © by Aleksandra Lukić |
Umstellung
unsere
worte
und
gefühle
bleiben
im zeit-
wirbel
laufend
derweil
wir still
zurück
in den
schatten
treten
Miroslav B. Dušanić
Miroslav B. Dušanić: Beigesetzte Sätze / Beisätze
Beigesetzte Sätze
ein pflasterstein
ein blutendes gesicht
ein engel im marmor
klagegesang der vögel
zypresse auf dem friedhof
Miroslav B. Dušanić
 |
| © by Tune Andersen - I graven |
Beisätze
ein pflaster
ein stein
blutende sicht
ein engel im marmor
eine klage: gesang der vögel
zypresse auf dem friedhof...
Miroslav B. Dušanić
понедељак, 10. март 2008.
Miroslav B. Dušanić: Texte und Stimmen
Texte und Stimmen
nichts mehr halten können
es strömt alles bergab
zur brust
überall spuren wortbrüche
Miroslav B. Dušanić
 |
| © by photoclasta |
wortfluss
ich steige nicht
verstummt hinein
ich schweige nicht
verstockt hinaus
ich treibe leise
flußabwärts
lautentbrannt
© by SuMuze
Miroslav B. Dušanić: Uns umgeben Worte
 |
| © by Milan Stašević: SVETI IDEOGRAM, 1997, ulje na platnu (HOLY IDEOGRAM, 1997, oil on canvas) |
Uns umgeben Worte, beieinander nackt
und unrettbar - jeder Satz ein Grabstein
Miroslav B. Dušanić
недеља, 9. март 2008.
Miroslav B. Dušanić: Innere Leinwand
 |
| Titko Čaće (23. feb. 1946 † 26. mart 1985) |
eine Krähe erschöpft
Miroslav B. Dušanić
субота, 8. март 2008.
Матија Бећковић: Кад дођеш у било који град
(Kabare Putuj Evropo)
Кад дођеш у било који град
Кад дођеш у било који град
А у било који град се долази врло касно
Кад дођеш врло касно у било који град
Ако тај град буде случајно Ваљево
Где сам и ја дошао
Доћи ћеш путем којим се мора доћи
Који пре тебе није постојао
Него се с тобом родио
Да идеш својим путем
И сретнеш ону коју мораш срести
На путу којим мораш ићи
Која је била твој живот
И пре него што си је срео
И знао да постоји
И она и град у који си дошао.
Кад дођеш у било који град
Одакле било
Из Вељег Дубоког или Колашина
Или ниоткуд сасвим свеједно
Кад одеш од своје куће
Било куда
Само да што пре одеш
И дођеш у било који град
Рецимо Ваљево
Кад год да дођеш
Доћи ћеш врло касно
Јер се дуго путује
Док дође у твој живот
И ту се заувек заустави
Она која је према теби кренула
Из велике даљине
Однекуд из Руског Јерусалима
Са Кавказа из Пјатигорска
У коме никад није била
И звала се како се звала
Рецимо Вера Павладољска
И изгледала како је изгледала
Како више нико на свету не изгледа.
Кад дођеш у било који град
А у било који град се долази врло касно
Јер градови су увек далеко
И у њих се долази из даљине
А свако путовање се одужи
Јер сви мисле једино о повратку
Мада повратка нема
А ко год одлучи да путује
Мора кренути једног дана
Кренуће у оно доба
У које увек неко креће од куће
Обично у недељу
Кад си и ти кренуо
А кад год је недеља
Најчешће си у неком другом граду
А у којем граду да будеш
Рецимо у Ваљеву
Биће то једини град
У коме си одувек био
И чим си чуо њено име
И пре него што си је срео
Одувек си је знао
И волео већ вековима.
Кад дођеш у било који град
А у било који град се долази врло касно
Кад дођеш врло касно у било који град
Ако тај град буде случајно Ваљево
Доћи ћеш кораком који двоструко одјекује
Твојим и батом још некога
Ко с тобом путује
И глас му иде по ветру
У дан необичан за то доба године
Да ни сам нећеш бити сигуран
Ни који је то град
Ни који су твоји кораци
Само ћеш познати они глас
Који не иде по ветру
Него се јавља у теби
У дан необичан за то доба године
Кад није ни било време да будеш у Ваљеву
У који си дошао као незнанац
Не знајући никога
Ни град ни Веру Павладољску
Ни да се заволе највише
Они што се знају најмање.
Кад дођеш у било који град
А у било који град се долази врло касно
Кад дођеш врло касно у било који град
Свет ће постати успомена на њу
И неће бити ни једног места на земљи
Где те неће сачекивати
Ни огледала у којем је нећеш видети
Ни плаве косе која није њена
Ни облак без њеног свиленог осмеха
Запамтио је простор
Гора и вода
Онакву какву си је први пут видео
У било којем граду
Рецимо у Ваљеву
У Карађорђевој улици
Између Поште и Суда
И ево наилази оно доба године
Или твога живота
Кад су све жене она
И носе њену главу
Али ни једна целу
А она живи непозната међу људима
Одмара се и од тебе и од свог имена
Али ма где живела и ма ко била
Знаћеш да је то она
И да не може бити нико други
Јер никог другог на твом свету нема.
Кад дођеш у било који град
А у било који град се долази врло касно
Кад дођеш врло касно у било који град
Рецимо Ваљево
Окружиће те деца као сваког придошлицу
И у целом граду нећеш познавати никог
Јер су сви отишли
И с тим би се некако помирио
Али нико се не враћа
Све је готово а још никог нема
Нити има чврсти обећања
Да ћемо се поново срести
И то је оно што највише забрињава
Па ипак човек није мање него вода
Па вода не умире
нити је смрт нешто
Што се на свету догађа по први пут
И да живимо хиљаде година
Прошле би као једна
Јер године су ту да дођу и оду
Али све што је њино
Није Вера Павлодољска
Која ти је дала што ни сама није имала
И увек била помало у облацима
И у њих се коначно преселила
Али док ико иком чита ову песму
Она се рађа све свиленијег осмеха
И нема ништа са гробљем и смрћу.
Кад дођеш у било који град
А у било који град се долази врло касно
Кад дођеш врло касно у било који град
Све ће ти бити однекуд познато
Као пољубац већ даван некоме
У град ко зна који
Кад дођеш ко зна кад
И ко зна откуд
Или Вељег Дубоког или ниоткуд
Сасвим свеједно
Све ће бити исто као да ниси долазио
И да уопште не постојиш
Јер провиђење не жури
И ништа не заборавља
И не фали му ни маште ни идеја
Да све повеже и испуни
Као што је писано
Само ти не би био исти
И ништа не би било као што јесте
Да је могло бити као што није
Јер постоји само један град
И само један долазак
И само један сусрет
И сваки је први и једини
И никад пре ни после није се догодило
И сви градови су један
Делови једног јединог града
Града над градовима
Града који си ти
Према коме сви иду
Да се сретну са тобом
Добро је што си дошао
Да се у то увериш
Баш у Ваљеву
И сретнеш Веру Павладољску
И чим си је видео
Одувек си је волео
И унапред оплакивао растанак
Који се збио
Пре него што си је срео
Јер постоји само један град
И само једна жена
И један једини дан
И једна песма над песмама
И једна једина реч
И један град у коме си је чуо
И једна уста која су је рекла
А по свему како су је изговорила
Знао си да је изговарају први пут
И да можеш мирно склопити очи
Јер си већ умро и већ васкрснуо
И поновило се оно што никад није било.
Матија Бећковић
Матија Бећковић
 |
Елегична поема о Вери Павладољској и о Ваљеву. Први пут објављено као књижевни додатак Ревије „Колубара“, на пјесников 60. рођендан (29. новембра 1999. године), потом у још три издања.
среда, 5. март 2008.
Miroslav B. Dušanić: Nehme
 |
| Miroslav B. Dušanić |
Bjørn Ziegert
mit den geheimnissen
die ich mit mir
ins grab
nehme
nehme
nehme
ich auch den schlüssel
zu den geheimnissen
in mir selbst
mit
Miroslav B. Dušanić
уторак, 4. март 2008.
Miroslav B. Dušanić: Niemand hört mich.
 |
| © by Vladanović - Senke jednog trajanja 1... |
"Niemand hört mich."
Das ist ein Satz,
kein Gedicht.
Ein Satz,
der mein Herz
zu Tode drückt.
Miroslav B. Dušanić
недеља, 2. март 2008.
Miroslav B. Dušanić: Es ist Nacht.
 |
| Miroslav B. Dušanić |
Es ist Nacht.
Über mich wacht der alte Mond.
Und...
Der Tod schleift die Rasierklinge.
...................................................
Aus dem Land der Ewigkeit
komm ich nie mehr zurück.
Miroslav B. Dušanić
субота, 1. март 2008.
Miroslav B. Dušanić: Faustkette
 |
| © by Mirko Šević |
Faustkette
Im Heimwehlaut
vereist
unter die Haut
Faust
Am Ende unrein
und
einsam
Faust
Heftigen Winden
und Regen
ausgesetzt
Faust
Ein blutender Faust
Miroslav B. Dušanić
Пријавите се на:
Постови (Atom)