Мирослав Б. Душанић: Балада о тихом одумирању

Савко Пећић Песа: Мотив из Појезне

Балада о тихом одумирању

Ја сам пјесник опсједнут траговима

један од оних благоглагољивих

случајни бродоломник (чиста колатерална штета)

који себе проналази у албумима

и пожутјелим новинским исјечцима

стијешњеног између упуства за прављење кора за питу

и рецепата за пасуљ пребранац

славски колач и још понеко национално јело

ја сам трагач успомена

и кад се први пут затекнем у неком граду

распитам се за библиотеку

потражим једну од Борхесових књига

Достојевског нашег Попу Андрића или Мешу

помилујем корице и свечано их раскрилим

препознајући се (мање или више)

на сметлиштима давно одбачених снова

исписаних и одсањаних (мојих и туђих)

а да је то тако небо ми је свједок

оно ми је и огледало у њему се огледам

њега кунем и преклињем у њему сецирам

у њему скицирам предјеле и људе

сабирам дијелим одузимам

даноноћно

све Свете к себи призивам

са њима тамјан миришем ручак започнем и завршим

понекад и радост подијелим

али најчешће мастиљаву сузу заплачем

за Радојку за Будимира и још понеке

Мирослав Б. Душанић

Савко Пећић Песа: Мотив из Појезне

Распуклина ума

знаш ли брате мој да би и зрикавци сузу пустили кад ово прочитају

знаш ли роде мој да у теби и над тобом пласт сијена стоји

у коме мишеви коло играју

змије се завлаче и ноћују

птице надлијећу и застају

а само твој мозак ври и поруком

јаком и далеком као свјетлоcт

која обасјава над кандилом

свеце наше из наших гомора и содома

из наших кућа пракућа и закућа

знаш ли брате да свитак твој

утопљен у њедарца наших буњишта

трулишта димишта и гаравишта

не допире у ухо нашег рода

увијек сам се питао роде мој да ли нас разумију и желе да разумију

знају ли да пјесму напишу и читају

у одјеку твога вапаја закључих да не знају и да су глуви и не чују

трпе свјесно несвјесно и бесконачно

до краја

до издисаја

и одлазе наши свеци

лаништем плавим

у бескрај

одоре несашивене

недовршене

на покопу спаљене

демоном карпатским

отјеране

Савко Пећић Песа