Милош Црњански: Двије пјесме

Прича

Сећам се само да је била

невина и танка

и да јој је коса била

топла, као црна свила

у недрима голим.

И да је у нама пре уранка

замирисао багрем бео.

Случајно се сетих невесео,

јер волим:

да склопим очи и ћутим.

Кад багрем догодине замирише,

ко зна где ћу бити.

У тишини слутим

да јој се имена не могу сетити

никад више.

Живот

Све то не зависи од мене.

Сетим се како беше леп,

над водама дубоким неким,

као Месец бео,

са луком танким и меким,

један мост

И, видиш, то, утеши ме.

Не зависи од мене.

Доста је до тога дана,

земља око мене замирише преорана,

или да облаци пролете,

мало ниже,

па да ме то потресе.

Не, не од мене.

Доста ће бити ако, једне зиме,

из врта једног завејаног,

искочи неко озебло, туђе, дете,

и загрли ме.