Срђан Мршић: Крици из гета

Поезија са границе Источног и „Блискоисточног“ Сарајева

У новој босанској кафани

Пијемо пето пиво, сједимо и ћутимо.

Немамо никаквих амбиција да бисмо разговарали.

Више нас не занима футбал,

не интересује нас ко издаје нови албум,

политика у свијету нас не занима...

Према женама немамо афинитета, одавно;

о сексу никад нисмо ни причали.

Паре нас не дотичу (ми њих још мање).

Позитивне енергије смо се одрекли,

поносимо се тиме (индиректно).

Једни друге више не занимамо,

и тиме се поносимо (углавном).

Ни сами себе више не разумијемо;

препоносни смо да би смо се и поносили.

Свеједно нам је и за године које лете,

да ли је ноћ или можда дан, четвртак или недјеља,

и који је уопште датум...

А живот?

Е, њега заболе за нас.

Срђан Мршић

„Ми живимо у резерватима. Гето у гету, па још један гето, па на крају имамо Балкан као гето Европе. Ми овдје имамо низ Берлинских зидова. Али за разлику од ових наших берлински је барем био материјализован, ми овдје имамо зидове у главама.“

Срђан Мршић