Блискости
лако мирише ноћ:
вјечитост која се одлучила за мјесечево срце.
поноћни мирис наги у полутами
и загледана, загледана душа пјесме
затрепере
птичији одласци из прашине.
мислим
о преношењу ћутње са кољена на кољено
сјенка зграде
заклонила је посљедње тренутке-
једног мирног
тренутка
Улице птица
ноћ?
материца сјенки.
бескрајно мокра новембарска улица-
призор што се непрекидно преображава
у самог себе
небо је кап кише
небо је кап кише.
лахор,
дах у мислима високих крошњи
град вјероватно
све до свитања
неће примијетити своју тишину
У стаклу
не варам се
очи су ми понешто нарасле
од мирног посматрања.
напољу:
мале градске птице
миришу земљу,
разбацују безбојне гранчице,
улијећу, враћају се...
вријеме
се успиње и пада
и лебди
и упија.
Ноћно
кишна јунска ноћ.
блага магла додирује
улично свјетло
негдје
сигурно постоји сан
сан о тишини
неизговорив,
коштан
и стар.
1 коментар:
Miroslav, estos cuatro poemas de Дејан Бабић son espléndidos.
La gota de lluvia semejante a un vidrio transparente en una noche...
Las alegorías de Дејан Бабић son tan reales, tan imaginadas, que nos trasladan por un mundo de realidad y fantasía a la vez.
Un fuerte abrazo, amigo Miroslav.
Постави коментар