Српска тужбалица
У оном граду, у оном селу,
под оном кулом, пред оном црквом,
на оном гробљу, крај оне воде,
сред оног луга, под оним висом,
срце је моје закопано.
Гдје год да има пусте земље,
гдје год да расте кукуријек,
гдје год да зјапи дом иклети
из ког џигља једра зова
и крије стопе у пепелу,
моја је кућа и згариште,
моја је башта, с мојом сјенком,
ја сам ту била кад и живот,
све што имадох више немам.
Моје је небо потамњело,
моје је сунце поцрњело,
само се језик пред смрт трза
и грца ово што сви чују –
а не вјерују ни у ропцу
језику од ког настадоше
кад га из мене ишчупаше.
Зоран Костић
1 коментар:
Miroslav, el canto de muerte y destrucción de Зоран Костић es espeluznante.
La guerra, el poder, oscurece el cielo y ennegrece el sol. Pero lo peor, lo mas patético es la destrucción de propiedades, de la moral personal y de las creencias en la libertad y la paz.
Sólo queda el injusto descanso de un lejano cementerio de horror.
Es impresionante el poder de la poesía cuando utiliza sus palabras en lo cotidiano, en una realidad terrible y deja los sentimentalismos amorosos de flores y amantes empalagosos.
Me gusta la poesía real, potente, transgresora con el poder y que canta a quienes han padecido su dura bota.
Mi enhorabuena a Зоран Костић y a ti por traernos estos duros pero necesarios versos.
Un abrazo, amigo.
Постави коментар