 |
Као у пјесми изгубљен
Мора да се нешто чудно догодило
Коб за коју немам имена
Догађа ми се оно
Што нисам ни сањао
Град се пуни непознатим људима
И облацима са запада
Већ данима грми и сијева
А вријеме му није
Не знам из којег разлога упорност
Та болесна потреба
Да чамим и ишчекујем на шинама
Мој воз неће доћи
Остао је на споредном колосијеку
Сада долазе неки други возови
И неки други путници искрсавају
И ишчезавају непрестано
Док лију тешке оловне кише
Мирослав Б. Душанић
Фотографије: Мирослав Б. Душанић
 |
 |
2 коментара:
Драги пријетељу Миро, много ме дирнула ова пјесма пуна емоција.
Али,твоји возови не касне и не одлазе, него долазе !
Искрено Песа !
Чини ми се, драги пријатељу, да се нас два помало надопуњујемо.
Све што Ти описа са извора (што би рекли, „са лица мјеста“): радост,
и шароликост, и свјетлост, и топлота, и љепота нашег дома и
крајолика, нашег човјека са свим својим врлинама и манама..., ја из
туђине само поново зажељех, зажалих и оплаках...
Искрености, с искреношћу!
Постави коментар