 |
| Штампарски завод »Огњен Прица«, Загреб — 1978. |
РАЈА
Нико није тако богат и сиромах, као ја,
брате мој.
Нико није тако срећан и несрећан, као ја,
брате мој.
У једном селу којег нема,
у једној улици која још не постоји,
пред једном кућом коју још ни сазидали нису,
на једној клупи што само због мене чека
да тек израсте као дрво,
седим тако свако вече и свирам
у једну тамбуру коју немам
некаквој дивној деци која још нису ни роћена,
а воле и мене и тебе онако како ми то хоћемо.
Нико није тако срећан и несрећан, као ја,
брате мој.
Нико није тако богат и сиромах, као ја,
брате мој.
Ако мислим да се шалим — немој да ми верујеш.
Ако мислиш да озбиљно говорим — насео си, брате.
Мирослав Антић
МИТА
Кад сам рођен, сви ми кажу,
ја сам био једна лепа беба.
Лепа као на реклами за сапун.
Само су ме заменили
у породилишту
за некакво гадно дете,
носато и буљаво.
— А шта можеш,
такав ти је живот.
Они мисле:
лако ћемо с Циганима.
Од толике силне деце
неће нико приметити
да је једно замењено.
А тако је баш и било,
— тешко мени.
Тек када сам пошао у школу
видео сам да то нисам ја,
јер ми очи биле оволике
и нос оволики!
— А шта можеш,
такав ти је живот.
Знаш како је кад си Ром:
ко те пита јеси л ти,
ил си онај други.
А можда је баш овако
и боље.
Можда ми је много лепо
тамо где сам замењен.
Можда имам три капута
и дубоке ципеле.
Можда живим у великој кући.
Можда имам на прозору завесе.
Можда имам дурбин око врата,
па ја узмем дурбин
и цео дан тако гледам
кроз њега.
И цео дан видим да сам срећан
као нико мој.
— А шта можеш,
такав ти је живот.
Онакав.
Мирослав Антић
Нема коментара:
Постави коментар