Оловка пише срцем
И видиш: кроз нечије зенице
већ дуго
срца две оловке оштре се
од себе сама.
И ваздух је пун труња
као да струже и деље
цела пилана.
И надаш се портрету, скици,
крокију, или барем овековечењу
у Маљевичев квадрат:
све су то лепе варијације.
Кад оно, од целе тебе –
ни нацрт ни линија ни реч:
само невољни знак
интерпункције.
И кажеш: и то је нешто
и већ градиш
постељу за двоје
од чистог срца и пиљевине.
Ана Ристовић
Нема коментара:
Постави коментар