Никола Александар Марић: Снег, Арктик, Давид

Савко Пећић Песа

Снег, Арктик, Давид

Колико дуго траје казна
Kоја следи по кршењу завета
Или поступка противном
Родитељском благослову
Снег покрива амбаре и дрва
непроходне постају стазе

Лед наступа пренесен
Невидимим рукама са Арктика
И ставља на искушење лозу
Ону винову и ону човечију
Прикупљају се становници горе
И планина око села и градова

Завијају вуци близу торова
Али људи завијају гласније и теже
У грабежи затечени и промашени
Прегладнело око вука гледа
Међу створењима једино усправљеног
И не распознаје у њему пастира

Птице небеске и дубравне
Немо траже храну по терасама
Када шарена завеса столњака
Заврши са својим оштрим тангом
А човек благо тамног вилајета
Дели и пати због запитаности

Узимам суво буково дрво
И стављам га у шпорет
Питање са почетка скидам
Као лед са стрехе
Који без одговора понире
У беле амбисе снега

Колико траје извршење суда
Над нама који не бесмо
Као Давид удостојени избора
Између три стихије због пописа
Јер страва наша није
Ни изблиза тако силна

Колико траје педагогија спасења
Над родом у тешком забораву
Од кога и птица и курјак траже
Да се запастири и почне да теши 

Никола Александар Марић

Peter Handke

Мирослав Б. Душанић: Петер Хандке

Мирослав Б. Душанић: У круг...

Мирослав Б. Душанић

У круг...

У зору, омчу око врата.

(Како то већ бива,

Кад силном није по вољи.)

Јутром, сунце расплињује зраке.

(Испија се медовина,

За снагу и нове подвиге.)

У подне, зној облива чело.

(Знакова побуне нема,

Али никад се не зна.)

Навечер, куцања на нова врата.

(Тишина је увијек сумњива,

Сумњивија од усклика.)

У поноћ, гасе цигарете на новом лицу.

(Чудом се чуде,

Да још увијек не признаје ништа.)

У зору, омчу око врата.

(Како то већ обично бива,

Са свима пркоснима.)

Мирослав Б. Душанић

П. С.

- Е, имао је муда!

- Будала, боље да је отворио уста.

- Не би се измијенило ништа.

- Одјеби, сувише је касно.

- Можда би и рекао да је знао!

- Пасја сорта! Сви они знају само ћуте. Има један да пропјева.

- Макар и не знао ништа.

- Макар и не знао ништа.

Мирослав Б. Душанић: Наизглед ниоткуд

Мирослав Б. Душанић

Наизглед ниоткуд

кажу да сам дјеловао субверзивно

да нисам видио оно што видим

и да је то чињеница коју сам морао

да узмем у обзир — али нисам

и да је то моја највећа грешка

да сам уживао у непредвидљивом

да сам се препуштао новом дану

који још није био ни наступио

и тако до у бескрај као у поезији

кажу да се не чуде гдје се налазим

јер сам прекорачио све границе

и дошао до коначног дна

да стојим пред зидом — мојим зидом

и немам права да се жалим

дошло је вријеме праведног испаштања

Мирослав Б. Душанић

Elsa Rieger: Metamorphose

© by Cornelius Sixtus Wittke: Metamorphose

Metamorphose

abgeschält hab ich

Schicht um Schicht

Geheimnis um Geheimnis

offengelegt steh ich vor dir

ganz ohne Schillern

weiß nicht was du siehst

ists eine Fratze oder schön

bleibst du aus freien Stücken

willst du lieber von mir gehn

ängstlich sind die Fragen

bestürmen meinen Sinn

mich friert in der nun dünnen Haut

Elsa Rieger

Моја Крсна Слава: Свети Мученик Трифун

                                                  Глас 4.

       Мученик твој Господи Трифон, во страдании својем вјенец

пријат нетљениј от тебе Бога нашего; имјејај бо крепјост твоју

мучитељеј низложи, сокруши и демонов немошнија дерзости.

Того молитвами спаси души нашја.

Пјесма Српској Слави

Када Србин Славу слави,

Он уз колач свијећу стави,

Па скрушено он уздахне;

И све свети светим чином,

Колач му је слика Оца,

Сваког добра даваоца;

Свијећа му слика Сина,

Слика Духа – сила вина.

Пред Тројицу Србин стане,

Па скрушено он уздахне:

„Царе вјечни, благослови,

Сви су Твоји дари ови.

Народ сложи и умножи:

Нек сви људи буду Божји,

Нек сви славе име Твоје,

Твога Сина нек се боје?

Ко хљеб нек су срцем благи,

Ко свијећа душом прави,

Као вино нек су јаки:

Благи, прави, јаки – здрави!

Чисти колач – вјера чиста?

Свијећа наша што нам блиста,

А љубав је љубав красна,

Истина је и ту јасна.

Шта Ти дајем ја нејаки?

Све је ово Твоја слика,

Блиједа слика Твога лика.

Нека Светац мој Те моли.

Зато Њему палим свијећу:

Он до Тебе ближе стоји,

Дај нам, Боже, добру срећу!

Сва је моја богомоља:

Нека буде Твоја воља!

Сваком живом Ти помози!

Па и мени не одмози,

Амин.“

Miroslav B. Dušanić: "My home are my literary friends!"

© by Vassilis Zambaras

© by Christin v. M.

УКРИНА ЗИМИ

 

 

 

  

Дервента фебруара 2012.године. 

Фотографије: Савко Пећић Песа

ЈАСМИН ИСАК ЛАТИЋ: ЗАО ГЛАС...

Јасмин Исак Латић

Зао глас...

(Брату Мирославу)

Како очи да обришем

зао глас ми душу цепа,

од ридања ни не дишем

Црна Врана Поји-Тепа...

Зора, Сумрак, ко ће знати

облаци се Тешки свили,

тебе Молим, дал ћеш дати

зрачак Сунца, Боже Мили...

Склапам руке, тихо падам

дан за даном ко Пас Режи,

како Сломљен да се надам

када Брат ми Болан лежи...

Јасмин Исак ЛАТИЋ

Марко Лазић

Мирослав Б. Душанић: Скица за портрет наших предака

Мирослав Б. Душанић

Скица за портрет наших предака

Наши преци су вијековима навикавани на невоље

И којекакве пометње, на збјегове, потопе, смакове и ратове

Они су стријељани, вјешани, пробадани, клани

И бацани у шкрапе, јаме и вртаче

Зла времена су тутњала равницом, и бријегом, и долом

И није било стазе на којој није капао зној или текла њихова крв

Нешто од тога је остало записано у рукописима

Али онај већи дио, онај мучнији, је прећуткиван

Јер су ћутали, јер су дисали и уздисали нечујно и кришом

Страх су одгонили враџбинама и окултним радњама

И гурали зло у бездан и заборав, а када ни то није помогло

Зло вријеме нису помињали, као да га није ни било

Нерадо су га преносили на оне који тек долазе

Ко зна из којих разлога, можда из неког притајеног поноса

А можда им је било јако битно да сузе остану прикривене

Да се нараштаји не обесхрабе на путу ка сутра

Чекајући на сунчевој јари и у хладним ноћима глас с Неба

Наши преци су себе пред Богом заборављали

Или намјерно запостављали

Па и онда када се Спаситељ није оглашавао, нити долазио

Нису посумњали у његово постојање

Него су даноноћно вјежбали њежност све до упокојења

А нарочито приврженост ка миру и љубави

У њиховим молитвама помињали су само нова покољења

И нису посустали, чак ни онда када су им ножеви били под грлом

Наши преци су изнад свега цијенили слободу

Мада су је веома ријетко посједовали

Она их је увијек мимоилазила и остављала на цједилу и у црнини

Тада су у самоодбрани дизали буне,

Хитри као муње оглашавали су се страсно и громогласно,

Али и поред тога остали су људи, који нам као светионици

Или најсвјетлије звијезде на пространом небу

Неуморно освјетљавају просторе и путе

Наши преци су и много више од тога што смо у стању да опишемо

Они су чаробна бића изван нама познате свакодневице

Вилини коњици из неке друге загонетне димензије,

Вилине косице, крошњасти храстови, пустињски пелини

И перунике, чуваркуће, воденице, тајна скровишта,

Топла станишта и оазе са дубоким бунарима, и извориштима

Са којих још и данас перемо лица и гасимо жеђ

(Само они добро упућени у обичаје и традицију

У необријаним лицима и црним одорама препознају нашу злу коб)

Мирослав Б. Душанић

Објављено: БАШТА БАЛКАНА, (Matural. Life. Style. Web. Magazine.); 14. фебруар 2015.

Schwarze Ansichtskarten

ISBN: 978-3-446-18961-4

Schwarze Ansichtskarten

I

Der Kalender vollgeschrieben, Zukunft unbekannt.

Das Kabel summt das Volkslied ohne Heimat.

Schneefall ins bleistille Meer. Schatten

                      ringen im Kai.

II

Mitten im Leben geschieht’s, daß der Tod kommt

und am Menschen Maß nimmt. Diesen Besuch vergißt man,

und das Leben geht weiter. Doch im stillen wird der

                      Anzug genäht.

Tomas Tranströmer

Мирослав Б. Душанић: Послије принудног ћутања

Мирослав Б. Душанић

Послије принудног ћутања

отварам ријечи из књиге у књигу

не марећи за поезију

мада је кажу у њој све записано

и рођење и брак и смрт

и обузе ме неки немир

онако из дубине неописив

те отварам очи широм

и гледaм у близину и даљину

покушавајући да пронађем пријатеље

и њиховa склоништa

онa гдје проводе јутра и вечери

дошло је вријеме да се и ја вратим

да урликнем гласом грома

и уграбим дјелић њихове самоће

тек толико да знају да сам ту

поново разигран као облак пред кишу

и да им обзнаним у рукопису

да ме из ко зна којег разлога

смрт и овог пута мимоишла

Мирослав Б. Душанић