Мирослав Б. Душанић: Проклетство одласка

© by Тадија Савић

Проклетство одласка

мртвило удова бих поменуо

и оштар бол у глави

док овако сједим сам у ноћи

и ослушкујем тишину

поменуо бих писмо пријатеља

исписано дрхтавом руком

ту на столу поред мог дувана

и недовршене стихове

и таблете против болова

и тужних сјећања

поменуо бих да ми вријеме

попут гипке гује неповратно

измиче и клизи ка понору

и да ми неке туђе сјенке

безгласно молитве читају...

Мирослав Б. Душанић

поменула бих да чујем

ритмично степовање

лаганих удисаја

и тај живот

по чијим обронцима

одзвања успомена

поменула бих да слушам

баш ту усаглашену тишину

у којој музика римује године

које се сливају на дланове жене

и као траг неизбрисив пресује се у души

поменула бих и нас

и моју жељу за спас

свега што свет чини лепим!

© by Мала тајна

Лањска пjесма

Миришу силно бијели цвјетови

и пада ситна киша прољетна,

ја киснем сам.

О, нико не зна како је

тешко ходити сам и болестан,

без игдје иког свога,

у златно прољеће.

У срцу моме нема љубави,

у срцу мом су тавни спомени,

давни и мучни.

Силно миришу бијели цвјетови.

Киснем. Без мира, без љубави.

Сам и жалостан.

Иво Андрић