ЈЕЗИК
... то је жар у нама у нашем оку у нашој крви
светлост наранџаста избија из пустолина у облику
фотонског гејзира осваја свемир развучен
и непомичан у тајном дослуху са речима храни
ватру на том већ угаслом сунцу а твоја мисао
постаје ни мање ни више него звездана машина
усмерена ка откривању заборављених светова
у галактичком котлу из непознатих разлога утихну
огромне енергије као цветови пред олују и гле
око је његово над нама хвали нашу моћ и чува
кости наше од ледених ветрова планетарних
понора док ти не посустајеш под теретом
временског безнађа у чијој су руци дани наши
покажи неутаживи пламен своје песме невине очи
омађијаног звездознанца дижу се таласи великог
океана преплављују планету у рушилачком бесу
насрћу на планине бришу градове са лица земље
то је говор безумника што нож у сопствено срце
зарива не полажући рачуне никоме обуздај га крв
му претвори у злато снагу у семе будућег језика
који ће царовати васељеном...
Мирољуб Тодоровић
Нема коментара:
Постави коментар