Charles Baudelaire (Шарл Бодлер)

L'ENNEMI

Ma jeunesse ne fut qu'un ténébreux orage,
Traversé ça et là par de brillants soleils;
Le tonnerre et la pluie ont fait un tel ravage
Qu'il reste en mon jardin bien peu de fruits vermeils.

Voilà que j'ai touché l'automne des idées,
Et qu'il faut employer la pelle et les râteaux
Pour rassembler à neuf les terres inondées,
Où l'eau creuse des trous grands comme des tombeaux.

Et qui sait si les fleurs nouvelles que je rêve
Trouveront dans ce sol lavé comme une grève
Le mystique aliment qui ferait leur vigueur?

– O douleur! ô douleur! Le Temps mange la vie,
Et l'obscur Ennemi qui nous ronge le cœur 
Du sang que nous perdons croît et se fortifie!

Charles Baudelaire

НЕПРИЈАТЕЉ

Младост моја беше ко мрачна олуја,
кроз коју је где-где жарко сунце сјало;
гром му башту сатре кад пљусак прохуја,
те плодова рујних преоста ми мало.

Ево ћу у јесен идеја да сврнем,
па лопату хватам и грабље у шаке
да изнова земље поплављене згрнем,
куд вода пролока јаме као раке.

А ко зна да цвеће што ми буде цвало
не нађе тлом овим опраним ко жало
тајанствену храну што ми снагу ствара?

О боле! О боле! Време живот мрви;
непријатељ тамни што нам срце пара
снажи се и расте све од наше крви!

Шарл Бодлер
/Пријевод: Антон Фарчић/

DER FEIND

Mein Kinderland war voll Gewittertagen,
Nur selten hat die Sonne mich gestreift,
Und so viel Bluten hat der Blitz zerschlagen,
Dass wenig Früchte nur mein Garten reift.

Nun kommt der Herbst, – ich muss zur Harke greifen,
Die Erde sammeln, die verwüstet schlief,
In die der Regen Risse grub und Streifen
Und manche Holde wie ein Grab so tief.

Doch ob den Blumen, die erhofft mein Träumen,
In dieses wild zerwühlten Ackers Räumen
Die Wundernahrung wird voll Glut und Kraft?

O Schmerz! die Zeit trinkt unsren Lebenssaft,
Der dunkle Feind, der uns am Herzen zehrt
Und sich von unsrem Blute stärkt und mehrt!

Charles Baudelaire
/Übersetzung: Therese Robinson/

THE ENEMY

My childhood was nought but a ravaging storm,
Enlivened at times by a brilliant sun;
The rain and the winds wrought such havoc and harm
That of buds on my plot there remains hardly one.

Behold now the Fall of ideas I have reached,
And the shovel and rake one must therefore resume,
In collecting the turf, inundated and breached,
Where the waters dug trenches as deep as a tomb.

And yet these new blossoms, for which I craved,
Will they find in this earth—like a shore that is laved—
The mystical fuel which vigour imparts?

Oh misery!—Time devours our lives,
And the enemy black, which consumeth our hearts
On the blood of our bodies, increases and thrives!

Charles Baudelaire