 |
Молитве моје предачке
Оставио сам по страни стид и страх
Личне драме
Ближње и потомство
Оставио сам времена ружна и очајна —
Пећина која је пријетила да ме прогута
Постала ми је блажено станиште
Пијесак под мојим узглављем чува
Кораке бивше и звуке литургије
Не путујем више од града до града
Не молим се у раскошним храмовима
Сада сам испосник —
И када јутра растјерају звијезде
Милоснице
Када се буктиње расплину и нестану
Иза наслага камена и пијеска
Тихо зборим и поклонички предано
Из дана у дан на уснама носим
Тешко бреме предачке молитве
Као корњача свој оклоп кроз вијекове
Мирослав Б. Душанић
Објављено: МОЛИТВА ЗА ЉУБАВ, Друштво за очување баштине (ДОБ), Гацко, 2015.
1 коментар:
Amigo, la mayoría de las veces nuestro corazón es la cueva que amenaza con tragarnos, no necesitamos ir muy lejos.
Cuando logramos que el silencio entre en nuestro corazón, no nos quedaremos quietos sino que cada cosa que hagamos será una peregrinación hacia nuestro interior
Precioso y profundo poema
Постави коментар