 |
| Мирослав Б. Душанић |
О сјај су само врата краја
Тај мук – да није звук без краја
Што свуд сеже
Па неки мир са криком веже
Ил маглен дух са месом спаја?
Тај крик – да није врх тишине
Што се ко усов у нас руши
И неки бат у нашој души
Кад бол се вине?
О мисо рије
Мој дух и као смрт ме гледа:
Све то што бива – да сан није
Заспалог нечег усред леда?
Тај мрак – да није болест сјаја?
О сјај су само врата краја.
Стеван Раичковић
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар