 |
| @ by Brenda Roper |
Сјенке се повлаче. Пониремо у себе. Као
вјерници. Да би смо опстали, изналазимо
увијек нове трикове. Служимо моћнике.
Камелеонски се преображавамо. Да би
постали неки други. Не маримо за гријехе.
Дијелимо се, једни од других. И што је
можда, много битније. Не опраштамо. А
Бог мудро ћути. Ријечна корита се суше.
Гријех је у нама. У нашем свијету мучном.
Ум је загонетка. Као и морал, који се у старе
рамове огледала уоквирује. Нема
праведника. Сви су кратковиди. Немирљиви.
Неразумни. Све би да присвоје. Окренеш
леђа да не гледаш муке. Али из своје коже
не можеш побјећи. Ни ти. Ни ја. Ни било ко
други. Временом постајемо земља. И тако се
умиримо. Незадовољни. Неиспуњени.
Мирослав Б. Душанић
Нема коментара:
Постави коментар