Мирослав Б. Душанић: Снијег пада. Апсурдна ситуација.

@ by Rose Frantzen

Снијег пада. Апсурдна ситуација.

Сњежно и хладно. Цијелих минус седам.  
Јер се зима вратила. Изађем повремено

на балкон и чекам да снијег престане.

Уши ми се заледе, а оно ништа. Пада ли  
пада. Без намјере да посустане. Осјећам  
се као на размеђу свјетова. Апсурдна  
ситуација. Четири чворка шћућурена  
испод жбуна. Као статуе, или четири  
мистичара препуштена Божијој милости.  
Жена у соби тихо кашљуца. Воли снијег, а  
ипак тражи да затворим врата. Вјетар носи  
у собу. Влажи под. А она нема намјеру дa  
сваких пола сата скупља воду. Остају мрље,  
каже. Овакав однос ми смета. Затворим  
врата. Не кажем ништа. Није ми до свађе.  
Зна она тако да ме повриједи. На сваку моју  
заузме став. Има увијек добру одбрану. И  
тако већ тридесет двије године. Много брате.  
А снијег пада као да никад падао није. Који  
му је враг па се окомио. А и жена. Да га воли  
не би чангризала. Све је то због носталгије.
Због дјетињства у Лици и санкања у Земуну,  
код куле Сибињанин Јанка. Стварно су жене  
и природа непредвидљиве. Прије пет дана  
радовала се сунцу, и била сретна без тешка  
мантила. Говорила, како јој дојадило ово  
тронтање. Одузима вријеме и спутава при  
ходању. Или томе слично. Снијег и даље  
сипа. Баш ме нервира. А и жена увијек мора  
да приговара. С којим правом мора њена да  
буде посљедња. Могао бих и ја извући пар  
из рукава. Па бих је приупитао, гдје би смо  
стигли. Но нисам. Немам воље. А и сложено
је то питање. Кад си безвољан нема идеалног  
времена. Нема ни идеалног брака. Увијек  
искрсне по која варница. Тешко је то све баш  
ускладити. А и овај снијег је баш досадан. Ко  
у инат. Запео да пада, као да га никад више  
неће бити. Као да му је посљедња зима. Ни  
жену никако да схватим. Какву штету могу да  
нанесу, пар пахуљица које улете у собу. Баш  
се заинатила, а наводно воли зиму с пуно  
снијега. Мало морген. Реалност је сигурно  
друкчија, само она неће да призна. Имао је  
право Хозе Енрико Родо, кад је тврдио: „У  
једном човјеку је много људи.“ У мојој жени  
их је данас, у најмањем случају десет. И сви  
су криво насађени. Ма човјеку да се згади, као  
и ово упорно падање. Умије ли да престане.  
Све се забијелило. Очи ме од бјелине  
забољеле. Стварно апсурдна ситуација.
 
Мирослав Б. Душанић