Лав Толстој: Ана Карењина - роман у "Отаџбини" објављиван у наставцима

Отаџбина; свеске 81-84/1889.

    – Него шалу на страну, продужи Облонски. Представи себи једну тиху милу жену, усамљену и остављену! и која се ипак толико жртвовала. И сад, пошто је већ све свршено, – зар могу да је напустим? Па баш и да се раставимо, али како могу да је не жалим? или да је не покушам да је стишам и ублажим?

    – Опрости. Ти знаш да ја жене делим на две врсте ... или још боље: има жена и има... Никаква жена која би пала, не може за мене важити као дивна и узвишена жена, такве су ми жене одвратне исто као и ова набељена францускиња.

    – А она жена из јеванђеља?

    – Остави се тога. Да је Христос могао знати да ће се његове речи тако зло тумачити, никад их неби изговорио. само се те речи и знају из целог јеванђеља. Уосталом ја не говорим оно што мислим, но оно што осећам. Мени су такве жене одвратне, и ја их се бојим као год што се ти бојиш паукова. А ти извесно ниси проучавао паукове, и не знаш њихову природу исто је тако и са мном.

    – Лако је тако говорити; ти си као год онај јунак у Дикенсковом роману, који сва потежа питања одбацује левом руком преко десна рамена. Али порицање факта, није одговор. Него ми кажи шта да радим? Жена већ стари, а ја сам у пуној снази. Ја осећам да не волим жену, али да је ипак јако уважавам. И наједанпут од некуд искрсне љубав, и ја пропадох, ето прпоадох – рече с очајањем Степан Аркадијевић.

    Љевин се насмеши.

    – Јест, пропадох! – продужи Облонски – И сад шта да радим?

    – Немој красти колача.

    Степан Аркадијевић насмеје се.

    – О моралисто! Али молим те разуми добро: ту су две жене. Једна се држи свога права, и то је право љубав, коју јој не можеш дати: а друга ти се предаје с пожртвовањем, и ништа не тражи. Шта сад ту да радиш? То је ужасна ствар.

– Право да ти кажем, ја ту не налазим ништа страшно. Ево зашто. По мом мишљењу љубав... обе љубави, о којима Платон говори, служи људима као пробни камен. Једни знају само за једну, а други за другу. За оне што знају само за неплатонску љубав, нема ту никаквих ужаса и страхота. „Веома вам захваљујем на задовољству, слуга понизни“ и свршен посао. А у платонској љубави опет нема ништа страшно, јер је ту опет све јасно и чисто, јер...

Лав Толстој: Ана Карењина