Мирослав Б. Душанић: Пријатељство

Пријатељство

За утјеху

Пријатељ ме пустио

Да говорим стихом

А моја пјесма огољена

Без крви и тананих влакана

Ослобођена од свега

Као препариран костур

За час анатомије

Мој пријатељ је градинар

Великог срца

И поред свих обавеза

Које га притискају

У овом свијету

Он је наслутио мрак у очима

Силне вјетрове

И пустош у мом срцу

Иако зна да немам

Великих изгледа

У том предјелу тешко

Клесаног камена

Изграђује само за мене

Оазу са извором питке воде

Да освјежим усне

Да не умрем жедан

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић