Спремамо се
да прихватимо ту невидљиву стварноструке се тресу а прсти подрхтавају
уклањамо слику вође и извињавамо се
док га умотавамо у памучне крпе
и брижно одлажемо у доњу фијоку
на његово мјесто качимо породичног свеца
бришемо с њега мрље и накупљену прашину
из ормара извлачимо најскупља одијела
гланцамо косу миришљавим уљем
развлачимо боре на челу и лицу
широм отварамо уста као риба на сувом
и вјежбамо смиреност суђеног тренутка
Мирослав Б. Душанић
Нема коментара:
Постави коментар