 |
| Мирослав Б. Душанић |
Буди се, не то није Буди се исток и запад.
Твој ваздух,
Који само што ниси удахнуо,
Управо су отровали.
Дрво, које дише за тебе,
Секу. Дивљину, прапостојбину затиру.
Нема воде кад ти се осуши језик.
Ни леда за виски у великој чаши.
Отвори очи.
Дошао на свет, крај Фукушиме,
Зека без ушију.
О, Ти, који не можеш више да стигнеш
Ни свој све више убрзанији живот.
А кад прође, ни да махне.
Горе-доле, небо-земља,
Постаје пут прашине.
Каква тескоба и под земљом?
Човече, куда? Даље?
Ти, који си у времену
И од времена...
Са Богом у себи,
Какав простор, бескрај,
А тако си мало под звездама.
Слободан Бранковић
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар