Александар Лукић: Несталне уобразиље – Русаље

Несталне уобразиље – Русаље 

Где су се сакриле те жене

које ми се подаваху у сновима,
куд су утекле сад, оне, драге диве
које сам несебично љубио гушећи се
од пољубаца у сновима на тренутке,
зар нестадоше моје несталне уобразиље
негданих ноћи тек тако?

Остадоше ми само крвава плућна крила
извађена из њихових груди –
висе у мојим шакама крта и нестална
осипају се кроз прсте из дана у дан.

Моје гиздаве Русаље са уснама напућеним,
и белим доколеницама на листовима
остало ми је да маштам
о вама, но, и тоје нешто.

Пре но вас убије светлост. Густа обредна
светлост јутра у вишњику. Не дозвољавајући
да ми се покажете после сна

Где сте сад лепе нестале,
одевене у хаљине зелене леске,
моје тело није намењено
за ваше гробове.

Можда Русаље колају светом,
преварим се и помислим понекад,
да би ме варале са патуљцима,
са наличјем оног што сам некад био,
мистрија или мистерија
у пећини при запаљеним свећама.

Русаље су ми долазиле у снове
са бушенима – свиралама
од сирове коре липе. У време кад је цветала зова,
жалостиле су нечије судбине.
Да би затим одбациле свирале
и као уплашене свраке навалиле на мене.
Можда су се то само оне
објавиле из своје смрти
жељне за драганом,
за бујањем пролећа жељне,
од свих годишњих доба
најрадоснијим празником у Хомољу.

Ја знам да су свратиле у пуст крај
мојих снова, љубави жељне,
спремне на просидбу. Куд нестадоше, оне? 

Александар Лукић

Мирослав Б. Душанић