Вељко Петровић: Чекање

Јануар 1907. год. Свеска 1.

Чекање

Ја чекам и чекам из дана у дан.

Биће ми цело у чекању грезне.
Около шуми живот мени чудан.
А моја душа чека, снива, чезне ...

Ја чекам, чекам јогунасто, тврдо
На истом месту, на истом хуму.
Небрижно гледам, како граби крдо,
Тетурајући по ускоме друму.

Презирно пратим те погодбе с Богом,
Та ситничарска кукавна ценкања:
Ја милодаре вазда газим ногом,
Јер моја душа о великом сања.

С гаванског стола ја не купим мрве,
Нит‘ слушам савет о тој златној среди
Саможиваца, што прах ријући врве.
Поносан бићу и у црној беди.

И чекаћу и чекаћу још даље
У данима што као магла стреме;
И исхабане не вргнувши траље,
Чекаћу још, чекаћу своје време.

А оно доћ'ће оно доћи мора
Ко муња, када облаке расцепи,
А становници тих се мрачних гора
Раштркаће се пред светлом, кô јакрепи.

О доћ'ће време гранитних времена.
Радости дивних, узвишених јада;
О ускрснуће и опет Атина
Са плавим небом лепоте и склада.

О доћ'ће доба – оно доћи мора:
Велико доба великих ми снова.
О доћ'ће доба ружа и ловора,
Великих борби, великих духова! ...

А не дође ли још, – холо ћу пасти.
А ти загрохћи с трга свога хордо,
Уприте прстом сви на мене кљасти,
Још једном ћу се насмејати гордо:

Јер знам, да ће се на место ми попет'
Сањало други, срца 'вако врућа,
Да чека, чека, – као и ја, – опет
Велики тренут новога сванућа! ...

Вељко Петровић

Мирослав Б. Душанић