Глас
Ти гласе из тишине,
незнано кроз нас винеш,
да је мрењу заблистало пролеће
у сенкама што испред ствари стварношћу пребивају,
сребрном нити доћи ћеш у походе
на границу црних и белих светова,
где ће да ти зазвучи тугованка
од сатртих, бездану полетелих надања.
И од хода доласка твог
мекано звончиће у душама безвучење,
да још једном начује се песма
што је кроз нити у прелому носиш.
А са ликова умирења, отпашће све боје,
и у бело сахраниће сву радост и очекивања,
да ти белином осветли пут
кроз твоју последњу вечер.
И доћи ћеш на славље
у долине свих звонова,
од нарицаљки што потегоше у дубину,
и биће ти дочек
на висинама свих веровања
што у расплинутом преливању,
ни теби ни другом не кренуше.
Али се не бој, и не задрхти,
што ће и теби зацвокотати зуби од ледне вечере,
јер са прстију,
у та сива времена,
склизнуће и последња кап нам крви,
за топло, не да буде,
већ у црвеном да дочекамо те
и још једном
осетимо се као људи,
када је и крв допевала своје.
И после вечере,
растрћемо ти лежај
од зглобова меканих нам болова.
А изнад кровова,
забрујаће ти успаванка,
дотле уздржавана, из наших колеба.
Но нека те не жалости то
и што ће у твојим словима,
по суза бисерна на тренутак
низ лице да нам блесне,
њоме ћемо укресати ватру,
за вечно,
кроз твој усталасани огањ, везивање.
И пламом из сузе пробуђени,
поседаћемо около огња,
и пригрлићемо твоје снове.
А онамо, све што нисмо ми,
тама још једном,
саломиће себи врат...
И тад,
запалићемо се сви,
и ишчилети кроз скрушени пламен,
а ти гласе,
уснићеш поново своју реч,
за у некуд даља рођења људи.
Радомир Продановић
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар