Петар Гудељ: Три пјесме

 

За оне моје мртве

За оне моје мртве које нитко не ће споменути
ни ријечју ни каменом ни мјеђу.

За оне моје мртве којима су пред покоп
пљунули у лице.

За оне моје мртве који с испљувком на лицу
бораве вјечни сан.

За оне моје мртве који не могу уснути,
што су се притајили у земљи.

Који ишчекују још један хитац
у потиљак, у леђа.

За оне моје мртве који се још ни једном
нису насмијешили у земљи.

За оне моје мртве којима је из уста
никла и насмијешила се трава.

На вуненим ногама,
на врховима прстију,
прикрада ти се с леђа.

Дланима ти поклапа очи
и пита:

– Погоди тко сам.
– Ти си смрт.

 

Земља у језику

Имам земљу у језику.
Језик у земљи.
Земљу над јамама,
језик пун јама.
Имам Мосор и Велебит
од лубања.
Имам мједени Мјесец.
Имам медено Сунце.
Из лубање, из језика изађе.
У лубању, у језик, зађе.
По Мосору чувам козе.
По Велебиту вукове.
У лубање садим смокве.
По језику сијем пшеницу.
У очним дупљама
држим пчеле.
Јако је моје вино.
Сладак је мој крух.
Густ је мед и бистар восак
из мојих улишта.
Небо ми је у понорима,
а у небесима земља.
Једнако волим
небо и земљу.
И све што гмиже и хода,
лети и плива.
Лисицама и ласицама
кујем крв.
Копцима
оштрим кљун.
Вукови код мене
школују глас.
Човјечја рибица у мом оку
учи да плива.
Имам земљу у језику.
Имам језик у земљи.
Не могу ископати
земљу из језика.
Не могу ишчупати
језик из земље.

 

Попалили и поклали

Попалили и поклали.

Пастирице и грлице.
Старце и дјецу.

Згазили у колијевку.

У змијско и у препеличје
гнијездо.

Окрвавили руке.
Окрвавили лице.

Окрвавили цокуле.

Оставили крвав траг.

Дуго ли траје ово
нечујно доба.

Пијетао не кукуриче.
Пастирица не рађа.

Не пјева змија.

Крв излизали мрави.
Крв испрале кише.

Зарасли пути.
Зарасле матернице.

Зарасла уста.

Попалили и поклали.
Прошли.

Из руку им испали ножи.
Из руку им испале кости.

Пали злочинаци крај закланих.
Уморили се од клања.

Ко ће им распознати кости?