 |
| Мирослав Б. Душанић |
Свако јутро прије одласка на посао
У спаваћој соби за столићем са двије ладице
И огледалом
Утрљавам крему на лице
И размишљам шта се још може спасити из младости
Зид иза мојих леђа раздваја ме од Свитања
И ништа ми важније не преостаје
Него да широм отворим прозор
И удахнем Свјетлост
Као врелу јутарњу кафу
Осјећам како се ту више ништа не може да догоди
Осим Ријечи које је вријеме у часовник записало
И шесту деценију своју тајну мисао откуцава
Трнци који се из пета пењу у главу
Опомињу ме да кренем
Успут до посла Свјетлост ме
У себе Преобрати
Јованка Стојчиновић Николић
Нема коментара:
Постави коментар