 |
| Мирослав Б. Душанић |
Дубока песма немогуће љубави
...О, где сам, где сам то, Боже, ја?
И ко то тако сетно пребира
по диркама клавира. Ко то у мени
тако стрпљиво и нежно свира?
Заборав, рана туга? Све је чудно, и ваздух.
Као на свадби у Кани галилејској
вода се претвара у вино, Дух -
у мрезгу орахову у Гори Лелејској.
Све је прекрасно, златносмеђе,
па и тај рај голубачких крвопија.
Ушће потока, лештар, салаш, павит
и русе косе сеоских роспија...
Све је чудесно, у сутон, на трен.
Величанствен мир брестова. Шибље.
Измаглица низ реку. Сврачак. Пасји дрен.
Белоушка на врби. И у плићаку очи рибље...
Мирослав Лукић
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар