Обрен Ристић: Венац творцу

ISBN: 978-86-6001-040-9

I

жизни толике минуше а песма тек изустила...

Жизни толике минуше а песма тек изустила
Дан овај што замандалио се као царске двери
А било је ноћи којих би се страшиле и звери
Оштрећи зубе у магли намах што се густила

Са ово мало љубави и песма би нас одала
Говоре у хору сликари лекари учитељи ђаци
Достојни и недостојни циркуски пајаци
А истина часна себе је најбоље спознала

Измишљено је све што уживању служи
Ми кукавци нисмо овде стигли непозвани
По савести историје давно су нам одбројани

Дани и само пркос око главе постојано кружи
А сенке умилне посрћу као из шпалира
Читав век: дани и ноћи предугих лектира

III

и као да време између два цвета лептира...

И као да време између два цвета лептира
Не беше довољно ни сунцу у клици
Ни кишном дану доследном по навици
Јер премало је љубави за труд пастира
 
И творца који умеће да у тој слици
Препозна себе дарује нам као весеље
Боголико. А премноге су наше жеље
За лет један ил покрет у чесници

Мајстора недохватног суштине и лепоте
Дело над делима ко чудо над чудима
Да једна погача одржи толике животе

И објави: Господ је велик у делима!
Исписује се од најдоње до највише врлине
Заветне књиге зборе а премало је мастила...

VII  

таквога мајстора разборног што узнесе га лира...
 
Таквога мајстора разборног што узнесе га лира
Под Старом планином тражисмо и не нађосмо
А походише нас градови многи, друмовима ходисмо
Царским и опеваним рекама пловисмо до увира

Као муљ се наталожиле све пробдевене ноћи  

И дани у којима слависмо свето име
Али о чему певати када нам и лета и зиме
Исто миришу. И куда после свега поћи

У ово глуво доба? Како Песми прићи,
Тој невести разузданој – Данајевој кћери
Отворило се море на четири стране – ретка слика

За часнога намерника мудрост своју да одмери
Ал ни сенка пајаца не дотаче се мудраца
Ни модела достојног савршеног уметника

XII

прхнуће све тајне анђеоске као плахе птице...
 
Прхнуће све тајне анђеоске као плахе птице
И све што летело није полетеће са горе
У сусрет звездама што ноћас обичније говоре
Оно што ће сутра сви већ знати а улице

Заћутати јер начин на који размишљам с тога
И није можда начин на који угодник божји поима
Сву чамотињу тешки товар минулих зима
И као летњи пљусак обилан и брз после кога

Нам је сваки сунчев зрачак много страснији
Представљајући нам јасно узалудност моћи
Уобичајене летаргије У свом неимарству

Укротиће наше мисли за подвиг часнији
Господар умова и благовест његова ће доћи
За спас истине и лепоте у овоме царству

Обрен Ристић
 

Цртежи: Драгослав ЖИВКОВИЋ