У знаку сјенке
У хаосу општег страдања, кроз
безглавље и лудило људска мисао
се гаси и нестаје. Понорна стања
густа и црна као катран.
Из дана у дан, на јави, у сновима,
у привиђењима, најмљени џелати
притежу омчу.
А сјенка, при изласку и заласку сунца,
јуче, данас, сутра, кроз вијекове
сабласна и ратоборна,
запосјела дјетиње просторе.
И гледам је, ко зна, по који пут. Сенка
која на свет пада. И на наша лица,
забиљежи Црњански.
Притиснут гријеховима,
у нејасним обрисима предмета и бића,
ја чекам да се укаже распуклина
и ускрсне замрли пејзаж,
из којег ће се као из ведрог неба гром,
појавити мајка и отац
да заштите своје немоћно дијете.
Мирослав Б. Душанић
Објављено: КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, Лист за књижевност и друштвена питања; год. LXVII, бр. 1244; Београд, децембар 2015.
Нема коментара:
Постави коментар